U početku veze često je dovoljan jedan pogled da nam neko okupira misli. Kasnije se odnos menja: poruke više nisu iščekivani događaj, zajednički dani postaju deo svakodnevice, a prisustvo druge osobe toliko se podrazumeva da je ponekad teško odrediti šta nas tačno drži uz nju.
Da li je to ljubav, navika, osećaj sigurnosti ili pomalo od svega?
Kada zaljubljenost više nije dovoljna
Početak odnosa obično nosi mnogo uzbuđenja. Sve je novo – način na koji partner govori, njegove navike, dodir, poruke, planovi za vikend. Vremenom se taj intenzitet prirodno smanjuje i ustupa mesto nečemu mirnijem.
To ne znači da osećanja nestaju. Naprotiv, odnos može da dobije sasvim drugačiji kvalitet. Partner postaje osoba kojoj se prvo obraćamo kada imamo dobru vest, neko kome možemo da kažemo šta nas je iznerviralo tokom dana i uz koga ne moramo stalno da budemo zanimljivi, raspoloženi ili bez greške.
Upravo tu počinje da se gradi ono što zaljubljenost sama po sebi ne može da obezbedi – poverenje i emocionalna bliskost.
Navika nije uvek loša stvar
Reč „navika“ u ljubavnim odnosima često zvuči kao nešto negativno. Ipak, nije svaka rutina znak da je odnos izgubio smisao.
Znati kako partner pije kafu, šta ga nervira kada je umoran, koji film će gotovo sigurno odbiti ili kome će se javiti kada mu je težak dan – sve su to sitnice koje nastaju iz vremena provedenog zajedno. One stvaraju osećaj poznatog i predvidivog sveta koji delimo sa jednom osobom.
Problem nastaje tek kada navika postane jedini razlog za ostanak. Ako neko više ne oseća bliskost, interesovanje ni želju da gradi odnos, ali ostaje zato što mu je promena neprijatna ili se plaši života bez partnera, tada više ne ostaje zbog onoga što ih povezuje, već zbog straha od onoga što dolazi posle.
Zašto nam je sigurnost toliko važna?
Privlačnost može da pokrene odnos, ali osećaj sigurnosti često odlučuje da li ćemo u njemu moći da ostanemo.
Sa osobom uz koju se osećamo sigurno ne moramo stalno da proveravamo gde stojimo. Ne razmišljamo posle svake poruke šta je partner hteo da kaže, ne strahujemo da će nestati čim pokažemo slabost i ne moramo da zaslužujemo pažnju iz dana u dan.
Zato se nekada najdublje vežemo upravo za osobu pored koje možemo da budemo ono što jesmo. Ne zato što je odnos bez problema, već zato što znamo da neslaganje ne znači automatski gubitak druge osobe.
I tu se ljubav, navika i sigurnost prepliću. Ljubav daje razlog da nam je do nekoga stalo, zajedničko vreme stvara navike, a poverenje omogućava da se uz tu osobu osećamo mirno.
Možda zato pitanje nije šta nas od svega toga najviše vezuje. Mnogo je važnije šta ostaje kada iz odnosa sklonimo ono što je postalo svakodnevica. Ako i tada postoji želja da budemo zajedno, da razumemo jedno drugo i da sa tom osobom delimo život, onda je jasno da između dvoje ljudi postoji nešto više od same navike.
