Ko kontroliše mora – kontroliše trgovinu i moć. Bez slobodnog pristupa okeanima, nijedna država ne može postati globalna sila. Iako Kina ima ogromnu obalu, njen izlaz ka otvorenom okeanu je okružen: Japanom, Tajvanom, američkim bazama. Zato je Tajvanski prolaz ključan – ne samo politički, već strateški za izlazak na Pacifik.
Kina pokušava da zaobiđe tu blokadu gradnjom veštačkih ostrva u Južnom kineskom moru i projektom Put svile kroz centralnu Aziju.
Ali i tu postoji prepreka – kontrola pomorskih prolaza od strane zapadnih saveznika i Indije. Ako se zatvori i pravac preko Irana, Kina ostaje bez ključnog izlaza ka globalnoj trgovini. A upravo tu, leži prava geopolitička borba našeg vremena!
Zato se savremeni sukob vodi i u mrežama naftovoda i međunarodnim sporazumima koji definišu ko ima pravo da patrolira ključnim tačkama svetskih mora. Svaka nova luka koju Kina izgradi u Pakistanu ili Africi, svaka diplomatska pobeda u ostrvskim državama, zapravo je potez u igri obezbeđivanja alternativnih pravaca i tačaka za odmor flote. Međutim, bez direktne kontrole nad uskim grlima poput Malajskog prolaza ili Hormuškog moreuza, Peking ostaje u stanju strateške zavisnosti. Njegova flota može biti najmodernija na svetu, ali ako joj je izlaz na otvoreni okean uvek na nišanu druge sile, ona je zarobljena. Upravo u tom paradoksu leži ključ za razumevanje napetosti koje oblikuju 21. vek.
