Ponekad je teško objasniti šta osećamo. Znamo da smo uznemireni, tužni ili preopterećeni, ali ne pronalazimo prave reči. Upravo zato se umetnost često koristi kao način izražavanja emocija – ne zato što svaka slika krije neku skrivenu poruku, već zato što nam boje, oblici i slike omogućavaju da izrazimo nešto što još nismo uspeli da pretočimo u rečenicu.
Kada čovek slika, ne mora unapred da zna šta želi da nacrta. Nekada izbor određene boje, intenzitet poteza ili motiv dolaze spontano. Sam proces može da usmeri pažnju na ono što se trenutno dešava u nama. Umesto da pokušavamo da pronađemo odgovor na pitanje „šta mi je?“, možemo početi od jednostavnijeg pitanja – „kako ovo što osećam izgleda?“.
Važno je, međutim, napraviti razliku između umetničkog izražavanja i psihološkog tumačenja. Nije moguće samo na osnovu jedne slike pouzdano zaključiti da je neko depresivan, anksiozan ili da ima određenu osobinu ličnosti. Simboli i boje nemaju univerzalno značenje. Ono što je za jednu osobu povezano sa tugom, za drugu može predstavljati mir ili sigurnost.
Vrednost slikanja zato možda nije toliko u tome da neko drugi „dešifruje“ našu sliku, već u tome što ona nama može pomoći da zastanemo i obratimo pažnju na sopstveno iskustvo. Dok biramo boje, oblikujemo linije ili ponavljamo određeni motiv, imamo priliku da se udaljimo od svakodnevne buke i primetimo šta nam se zapravo događa.
Zanimljivo je i to da za ovakav oblik izražavanja nije potrebno biti talentovan. Crtež ne mora biti lep, precizan niti razumljiv drugima. Može biti samo niz boja, mrlja i linija. Cilj nije da nastane umetničko delo za izložbu, već da se napravi prostor u kojem emocija može da dobije neki oblik.
