Sa čak 58 slova, Llanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch, slikovito selo na ostrvu Anglesi u severnom Velsu zvanično nosi najduži naziv u Evropi i drugi najduži toponim na svetu.
Za one koji ne govore velški jezik, prizor ovog imena na železničkoj stanici deluje kao da je neko nasumično udarao po tastaturi, pa ga meštani iz praktičnih razloga najčešće skraćuju na Llanfairpwll ili jednostavno Llanfair PG.
Ipak, iza ovog neobičnog jezičkog fenomena ne stoji drevna keltska legenda, već vrhunski poslovni potez iz viktorijanskog doba. Sredinom 19. veka, mesto se zvalo sasvim obično – Llanfair Pwllgwyngyll.
Kada je železnica stigla u kraj, lokalni krojač i grupa preduzimljivih meštana shvatili su da im je potrebno nešto po čemu će se izdvojiti od okolnih sela i privući turiste da siđu sa voza. Odlučili su da spoje nekoliko lokalnih geografskih odrednica u jednu neprekidnu reč i tako stvorili naziv koji u doslovnom prevodu glasi: „Crkva Svete Marije u šupljini belog lešnika blizu brzog vrtloga i Crkva Svetog Tisilija pored crvene pećine“.
Plan je uspeo iznad svih očekivanja. Mesto je preko noći postalo svetska atrakcija, a fotografisanje pored verovatno najduže železničke table na svetu i danas je nezaobilazna stavka na listi mnogih svetskih putnika.
Zanimljivo je da na velškom jeziku, u kom se određeni glasovi pišu kao dvostruka slova (poput ll ili ch), naziv zapravo broji 51 slovo, ali to ne umanjuje činjenicu da je ovaj viktorijanski marketinški eksperiment ušao u istoriju kao jedan od najuspešnijih geografskih brendova svih vremena.
