Lipa je među Slovenima vekovima imala posebno mesto. Sadila se u naseljima, pored bogomolja, na mestima okupljanja, a u nekim krajevima i pred samim kućama.
Orah je, s druge strane, pratio sasvim drugačiji glas, oko njega su se stvarala brojna verovanja, zabrane i upozorenja.
Zato se i danas u nekim krajevima može čuti da lipi mesto pripada bliže kući, dok se orah sadio nešto dalje.
Jedan deo te priče pripada narodnoj tradiciji i simbolici. Ipak, iza nekih navika koje su se prenosile generacijama mogu se prepoznati i praktični razlozi – od hlada koji pruža velika lipa i upotrebe njenog cveta do problema koje veliko drvo može da napravi ako raste neposredno uz kuću.
Lipa je kod Slovena bila više od običnog drveta
Veselin Čajkanović, jedan od najznačajnijih istraživača srpske narodne religije i mitologije, pisao je o lipi kao svetom drvetu Slovena. Lipe i lipovi gajevi imali su svoje mesto u starijim običajima, a stabla su kasnije ostajala i pored crkava, puteva i drugih mesta na kojima se narod okupljao.
Posebnu pažnju imala je i lipa posađena pred kućom. Takvo drvo nije se lako seklo, a u narodnim verovanjima pripisivana mu je zaštitnička uloga.
Verovalo se da može da čuva dom od nesreće, groma ili požara. Takve predstave pripadaju tradiciji, ali dovoljno govore o tome kakvo je mesto lipa imala u svakodnevnom životu.
Hlad, mirisni cvet i mesto za okupljanje
Naklonost prema lipi nije bila samo stvar verovanja. Velika krošnja pružala je prijatan hlad tokom leta, pa je stablo često postajalo mesto oko kojeg se sedelo, razgovaralo i odmaralo.
U vreme kada nije bilo klima-uređaja, natkrivenih terasa i uređenih javnih prostora kakve danas poznajemo, hlad velikog drveta imao je sasvim konkretnu vrednost. Tu je bio i lipov cvet.
Njegov miris poznat je gotovo svima, a cvetovi se dugo sakupljaju i koriste za pripremu čaja. Lipa je bila značajna i pčelarima zbog obilnog cvetanja i nektara.
Zato se oko jednog drveta lako moglo spojiti više stvari – verovanje, svakodnevna korist i mesto na kojem se ljudi sastaju.
Orah je imao sasvim drugačiju simboliku
Sa orahom je priča bila složenija. U narodnim verovanjima Južnih Slovena često je povezivan sa precima, pokojnicima i svetom mrtvih. Orasi su imali mesto i u pojedinim božićnim običajima, naročito onima koji su bili povezani sa sećanjem na pretke.
Vremenom su oko ovog drveta nastajala i mračnija predanja.
Verovalo se da nije dobro spavati pod orahom, da se pod njegovom krošnjom mogu okupljati natprirodna bića, dok se za pojedina stabla smatralo da ih ne treba seći. Sve to pripada folkloru.
Ipak, savet da se veliko stablo oraha ne sadi neposredno uz kuću ima smisla i kada se sva ta verovanja ostave po strani.
Da li koren oraha može da ošteti temelje?
Često se kaže da koren velikog oraha može da „probije temelje“. Stvarnost je nešto drugačija.
Koren zdravog drveta uglavnom ne razbija čvrst i dobro izveden temelj samo svojom snagom. Na moguće probleme utiču vrsta zemljišta, veličina i starost stabla, udaljenost od objekta, stanje instalacija i dubina temelja.
Posebno osetljiva mogu biti zemljišta sa većim udelom gline. Veliko drvo tokom sušnih perioda iz zemlje izvlači dosta vode. Ako se takvo tlo isuši i skupi neposredno uz pliće ili starije temelje, može doći do pomeranja zemljišta i pojave pukotina.
Veliki koren može da podigne staze, pločnike i lakše konstrukcije, a može da prodre i u već oštećene cevi ili postojeće pukotine.
Zato savet da se orahu ostavi dovoljno prostora nije samo stvar običaja, već ima i praktičnu stranu.
Pod orahom ne uspeva svaka biljka jednako dobro
Orah ima još jednu osobinu koja je možda doprinela njegovom neobičnom mestu u narodnim pričama. Drveće iz roda Juglans proizvodi jedinjenje poznato kao juglon. Najčešće se u tom kontekstu pominje crni orah, ali ga proizvodi i obični, odnosno persijski orah koji raste i kod nas.
Određene biljke mogu slabije da napreduju u njegovoj blizini, mada razlog nije uvek samo juglon.
Ispod velikog oraha vlada jaka senka, koren troši dosta vode i hranljivih materija, a sve to zajedno može da oteža rast drugim biljkama.
Zato tvrdnja da „ispod oraha ništa neće“ nije sasvim tačna, ali nije ni nastala bez ikakvog povoda.
Stara pravila nastajala su iz posmatranja prirode
Ljudi pre nekoliko vekova nisu znali šta je juglon niti su govorili o skupljanju glinovitog zemljišta, širenju korena ili uticaju velikog stabla na vlagu u tlu. Ali su dobro posmatrali ono što se dešava oko njih.
Primećivali su da pod jednim drvetom biljke uspevaju bolje nego pod drugim. Znali su koje stablo pravi dobar hlad, koje daje koristan cvet i koje vremenom zauzima veliki deo dvorišta.
Kada nisu imali naučno objašnjenje, takva iskustva često su prelazila u predanja.
To ne znači da su stara verovanja bila neka vrsta skrivene nauke. Mnoga od njih bila su upravo ono što jesu – verovanja, simboli i pokušaji da se objasni svet.
Ali pojedina praktična pravila mogla su da nastanu iz dugog iskustva ljudi koji su svakodnevno živeli uz prirodu.
Lipa i orah zato nisu imali isto mesto u dvorištu
Lipa je kroz tradiciju postala drvo hlada, okupljanja, zaštite i zajednice. Orah je pratio niz verovanja vezanih za pretke i svet mrtvih, ali je kao veliko drvo zahtevao i više prostora oko kuće.
Zato staro pravilo o lipi bliže domu i orahu nešto dalje ne može da se objasni samo jednom pričom. U njemu su se pomešali slovenska simbolika, narodni običaji i praktično iskustvo života sa velikim drvećem.
