Uspešna karijera i porodični ugled ne oslobađaju nijednog čoveka od odgovornosti za javno izgovorenu reč. Od Gorana Markovića, koji ima veliko životno i profesionalno iskustvo, s pravom se očekuju odmerenost i poštovanje dostojanstva drugih ljudi.
Upravo nas načelo odgovornosti za javno izgovorenu reč vraća suštinskom pitanju: kako politički protivnik postaje neprijatelj? Jedan deo odgovora možemo potražiti u „Političkoj ponerologiji“ Andžeja Lobačevskog, u njegovim razmatranjima zloupotrebe moralizatorskog govora i nekritičkog uzdizanja sopstvene grupe. Za razumevanje retorike Goranovog intervjua posebno je važan mehanizam u kojem se pripadnost određenom kulturnom ili političkom krugu uzima kao dokaz moralne ispravnosti, dok se drugačije mišljenje tumači kao nedostatak karaktera, razuma ili savesti. Tako rasprava o stavovima prerasta u osporavanje dostojanstva ljudi koji te stavove zastupaju.
Sa tim je povezan i pojam „paramoralizmi“, kojim Lobačevski označava prividno moralna obrazloženja koja služe opravdavanju ili osuđivanju postupaka prema potrebi. U političkoj raspravi to nas dovodi do pitanja dvostrukih merila: zašto je naša uvreda izraz opravdanog ogorčenja, a tuđa dokaz primitivizma? Zašto za svoje tražimo razumevanje, dok protivnicima unapred pripisujemo najgore namere? Ovde ove pojmove koristimo za analizu javnog govora i postupaka, bez pripisivanja psihijatrijskih dijagnoza ljudima sa kojima se ne slažemo.
U tom svetlu možemo razmotriti i izjavu Gorana Markovića: „Ja mislim da je licemerje glavna odlika društva u kome živimo. Društvo u kome ja živim je laž, alfa i omega svega – od vrha države, do ponašanja ljudi, pa čak i do ponašanja prijatelja.“
Ova izjava sama po sebi nije dovoljna da bismo utvrdili postojanje dvostrukih merila, ali pokazuje koliko lako kritika određenih pojava može prerasti u sveobuhvatnu moralnu osudu društva. Svako ima pravo na nezadovoljstvo, oštru kritiku i ogorčenje. Ipak, kada se licemerje proglasi glavnom odlikom društva, a laž „alfom i omegom svega“, nameće se pitanje: gde su u takvoj oceni svi oni ljudi koji pošteno rade, drže datu reč i pomažu drugima bez ikakve lične koristi?
Zar njihovi životi ne zaslužuju makar jednu ogradu od opšte osude? U svakom društvu postoje laž i licemerje, ali postoje i odgovornost, žrtvovanje i čestitost. Proglasiti laž suštinom svega znači preći preko tih razlika i lični doživljaj pretvoriti u presudu o čitavoj zajednici.
I posle ovih teških reči, Mraković je deo društva koje opisuje. Ako njegova ocena obuhvata sve, mora obuhvatiti i njega. Ako sebe izuzima, opravdano je upitati na osnovu čega sebi priznaje čestitost koju u ostatku zajednice više ne prepoznaje?
Posebno je ružno i neprihvatljivo njegovo poređenje Srbije sa pornografskim filmom. Takva aluzija čitavu zemlju svodi na predmet poruge. Od javne ličnosti sa dugom karijerom i bogatim životnim iskustvom očekuje se da ume da razlikuje oštru kritiku od ponižavajućeg poređenja. Zato ovde treba govoriti o pristojnosti, odmerenosti i odgovornosti za izgovorenu reč. Ugled umetnika daje njegovim rečima veću težinu, a time i povećava obavezu da pažljivo bira kome upućuje kritiku i šta njome želi da postigne. Ako ništa drugo, valjda bi i godine i porodično vaspitanje trebalo da ga podsete na stid za ovakve reči?
Još neposredniji primer ponižavanja nalazimo u opisivanju njemu mrskih političkih pristalica kao „tupavijih“ i biračkog tela „koje nema sve zube u glavi“. Ovde se drugačiji politički izbor povezuje sa navodnom intelektualnom i telesnom inferiornošću građana. Njihovi razlozi više nisu predmet rasprave. Dovoljno je ismejati ih da bi se njihovom mišljenju oduzela težina.
Pominjanje zuba u takvoj rečenici služi kao sredstvo omalovažavanja izgleda, a može nositi i poruku socijalnog prezira. Zdravstvene teškoće i siromaštvo su očigledno za njega povod za podsmeh. Oni koji bi trebalo da budu saslušani kao ravnopravni građani svode se na karikaturu.
Dostojanstvo čoveka i vrednost njegovog glasa ne zavise od broja zuba, školske diplome ili dubine novčanika. To merilo mora važiti za birače svake stranke. Ovakve reči otvaraju i pitanje diskriminatornog ponižavanja po osnovu političkog uverenja i izgleda. Konačnu pravnu ocenu treba da daju nadležni organi na osnovu celog konteksta. Za javnu osudu prezira, međutim, nije neophodno čekati sudsku odluku. Dovoljno je dosledno primeniti merilo poštovanja ljudskog dostojanstva.
Posebnu težinu ima rečenica: „Ono što nastupa posle revolucije je revolucionarni teror.“ Izdvojeni odlomak ne pokazuje da li govornik upozorava na opasnost, predviđa razvoj događaja ili opravdava nasilje. Upravo zato to mora biti razjašnjeno. Upozorenje na teror i prihvatanje terora kao neizbežne cene političke promene imaju sasvim različito značenje.
Srbija ima teško istorijsko iskustvo političke odmazde prilikom uspostavljanja komunističke vlasti od jeseni 1944. godine. Iza izraza „revolucionarni teror“ stoje ljudi, porodice i dugo prećutkivane tragedije. Ili gospodin Marković iz salonskog stana u Beogradu ponovo mašta o potocima krvi u našoj zemlji?
Navedene izjave otvaraju povezana pitanja: šta se dešava kada čitavo društvo proglasimo lažnim, političke neistomišljenike nedostojnim poštovanja, a teror očekivanim ishodom promene? Zbog takvog javnog govora pucaju veze koja čuvaju zajednički život, mir i spokojnost.
Da li nam to treba? Mislim da ne. Srbiji su potrebni odgovornost i slobodni izbori i sloboda političke artikulacije. Ko želi poverenje građana i obećava bolje društvo, mora već danas pokazati kako će poštovati dostojanstvo, slobodu i prava onih koji mu se protive. Oni koji to ruše moraju biti opomenuti pravnim propisima ove zemlje.
