Indonežanski predsednik Sukarno suštinu tog nastojanja opisao je jednostavnom ali dalekosežnom formulacijom: „Sloboda da se bude slobodan“.
Šezdeset pet godina kasnije, predstavnici nesvrstanih ponovo su se okupili u Beogradu. Svet u kojem danas živimo radikalno je drugačiji. Nema Sovjetskog Saveza, Varšavskog pakta ni nekadašnje Jugoslavije. Ipak, pitanje postavljeno u Beogradu 1961. godine ponovo je izuzetno aktuelno: koliko prostora male i srednje države imaju da samostalno definišu i brane svoje nacionalne interese u vremenu sve intenzivnijeg nadmetanja velikih sila?
Upravo zato nesvrstanost ne bi trebalo posmatrati isključivo kao istorijski proizvod Hladnog rata. Njena savremena vrednost nije toliko u obnovi nekadašnjih političkih formula, koliko u principu koji je stajao u njihovoj osnovi, očuvanju suvereniteta i slobode spoljnopolitičkog izbora.
Posle kratkog unipolarnog perioda koji je usledio nakon završetka Hladnog rata, međunarodni sistem ponovo prolazi kroz duboku transformaciju. Uspon Kine, povratak Rusije kao značajnog geopolitičkog aktera, jačanje Indije, Brazila, Indonezije i drugih država, širenje BRICS-a i rast političkog samopouzdanja Globalnog juga ukazuju na postepenu difuziju svetske moći. Države koje su decenijama posmatrane kao periferija međunarodnog sistema sve češće nastupaju kao njegovi samostalni akteri.
Ta promena ima dalekosežne posledice. Umesto relativno jednostavnog izbora između pripadnosti jednom ili drugom bloku, nastaje sistem preklapajućih partnerstava u kojem države pokušavaju da sarađuju sa različitim centrima moći istovremeno.
Indija je možda najočigledniji primer. Ona učestvuje u BRICS-u i Šangajskoj organizaciji za saradnju, istovremeno razvijajući bezbednosnu saradnju sa Sjedinjenim Državama, Japanom i Australijom u okviru Quad-a. To nije nužno protivrečnost. To je realpolitika multipolarnog doba.
U svetu koji postaje multipolaran, sposobnost da razgovarate sa različitim centrima moći više nije znak neodlučnosti. Ona postaje instrument državne moći. Jedan od prvih koji je uvideo ovu novu složenu realnost bio je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.
U tom kontekstu treba posmatrati i multivektorsku spoljnu politiku Srbije. Srbija je država čiji je najveći deo ekonomske razmene vezan za Evropsku uniju i koja je strateški opredeljena za evropske integracije. Istovremeno, razvija sve značajnije ekonomske odnose sa Kinom, nastoji da očuva tradicionalne veze sa Rusijom, unapređuje strateški dijalog sa Sjedinjenim Državama i obnavlja diplomatske i ekonomske veze sa državama Afrike, Azije, Bliskog istoka i Latinske Amerike.
Ta politika ponekad deluje protivrečno samo ukoliko međunarodne odnose i dalje posmatramo u kategorijama dvadesetog veka.
Evropski put Srbije ne mora podrazumevati odricanje od partnerstava izvan Evrope. Saradnja sa Kinom ne mora proizvoditi konfrontaciju sa Vašingtonom. Istorijski odnosi sa Rusijom ne isključuju produbljivanje ekonomske integracije sa Evropskom unijom. A povratak Srbije u Afriku i Aziju nije sentimentalno prizivanje vremena Jugoslavije, već racionalna diverzifikacija diplomatskih i ekonomskih veza. Uostalom, ubrzan ekonomski razvoj države jeste uslovljen i dalekovidom spoljnom politikom koja se nije ograničavala aršinima briselske isključivosti.
Za Srbiju ta politika ima i posebnu državnu dimenziju. Značajan broj zemalja Globalnog juga ostaje privržen principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije kada je reč o Kosovu i Metohiji. Zbog toga odnosi sa tim državama nisu diplomatski folklor niti puko negovanje istorijskih uspomena. Oni predstavljaju konkretan politički kapital Srbije u međunarodnim organizacijama.
Multivektorska politika, naravno, ima svoje granice. Što konkurencija velikih sila postaje oštrija, raste i pritisak na manje države da se opredele. Strateška autonomija zato ne podrazumeva jednaku distancu prema svima, niti odsustvo vrednosnih i političkih opredeljenja. Ona podrazumeva sposobnost države da, gde god je to moguće, svoje odluke donosi polazeći od sopstvenih interesa.
Upravo u tome leži savremena vrednost beogradskog skupa iz 1961. godine.
Srbija danas nema međunarodne ambicije nekadašnje Jugoslavije i bilo bi pogrešno pretendovati na obnovu njene uloge. Ali ima nešto drugo: istorijski kapital, diplomatske veze i geografski položaj koji joj omogućavaju da razgovara sa stranama koje međusobno sve teže razgovaraju. U vremenu fragmentacije međunarodnog poretka, i to predstavlja resurs.
Zato okupljanje nesvrstanih u Beogradu nije samo podsećanje na jedan veliki trenutak diplomatske istorije. Ono nas podseća da se jedna stara ideja vraća u novom obliku: suverenitet malih i srednjih država najbolje se čuva širinom njihovih partnerstava i sposobnošću da izbegnu svođenje sopstvenih interesa na interese bilo koje velike sile.
Možda zato najvažnija poruka Beograda iz 1961. godine nije pripadala samo svetu Hladnog rata.
Nije suština bila ostati između Istoka i Zapada.
Suština je bila sačuvati slobodu izbora.
A u svetu koji ponovo postaje multipolaran, ta sloboda mogla bi postati jedan od najvrednijih resursa koje jedna država poseduje.
