Pitanje koje se ovde postavlja mnogo je složenije: šta se dešava kada politički aktivizam postane jedan od glavnih temelja ličnog identiteta i samovrednjovanja? I šta se dešava kada politički akteri, mediji, društvene mreže kao i različiti centri moći prepoznaju tu potrebu i počnu njome da upravljaju?
Srbija u poslednje dve godine prolazi kroz proces duboke političke diferencijacije i radikalizacije, tokom kojeg su se uz legitimne oblike političkog i građanskog protesta pojavljivali i izraženi oblici isključivosti, netrpeljivosti i nasilja. Upravo zbog složenosti tog procesa najveća greška bila bi pokušati da ga objasnimo jednom rečenicom, jednim uzrokom ili podelom na dobre i loše ljude.
Reč je o složenom spletu političkih, ekonomskih, kulturoloških, identitetskih i bezbednosnih okolnosti, od kojih nijedna sama po sebi nije dovoljna da objasni celinu. Ali postoji jedan mehanizam koji zaslužuje posebnu pažnju, jer pomaže da razumemo kako legitimno nezadovoljstvo može postepeno da preraste u političku isključivost, a politička isključivost u opravdavanje postupaka koje bismo u nekim drugim okolnostima bez dvoumljenja osudili.
Jedan od neophodnih uslova svakog masovnog političkog pokreta jeste mobilizacija građana. Međutim, unutar svake široke i raznorodne mase, postoje i ljudi za koje politički aktivizam vremenom prestaje da bude samo sredstvo za postizanje određenog političkog cilja i postaje deo identiteta, izvor pripadnosti, način sticanja društvenog priznanja, a ponekad i jedan od važnih izvora ličnog smisla.
Tokom većeg dela XX veka čovek je bio okružen relativno stabilnim strukturama pripadnosti: porodicom, profesijom, verskom zajednicom, sindikatom, političkom organizacijom, lokalnom sredinom, klubom ili nekim drugim oblikom zajedništva. Te institucije svakako nisu bile idealne, niti je nekadašnje društvo bilo pravednije od današnjeg. Neke od njih ograničavale su slobodu pojedinca, druge isključivale one koji se nisu uklapali u njihove norme, a društveni položaj nikada nije zavisio isključivo od sposobnosti i rada. Ipak, te strukture imale su jednu važnu funkciju: davale su čoveku mesto u zajednici, osećaj pripadnosti, identitet i relativno stabilan sistem društvenog priznanja.
Ugled se uglavnom sticao vremenom. Trebalo je nešto završiti, stvoriti, izgraditi ili ostaviti iza sebe; čovek se dokazivao radom i delima, odnosom prema porodici, znanjem, iskustvom, rezultatima i poverenjem koje je godinama sticao među ljudima sa kojima je živeo. Taj sistem nije uvek bio pravedan, ali je bio spor, neposredan i u velikoj meri vezan za stvarne zajednice u kojima je čovek morao da živi sa posledicama sopstvenih postupaka.
Slabljenjem tih tradicionalnih oblika povezivanja nije, međutim, nestala čovekova potreba da negde pripada, da bude priznat i da oseti da njegov život ima značaj. Promenila su se mesta na kojima to traži, a upravo tu dolazimo do psihološki najzanimljivijeg dela čitavog procesa.
Ne dobija svaki čovek priznanje koje očekuje od zajednice, ne ostvaruju svi profesionalne ambicije i ne osećaju svi da je njihov rad dovoljno prepoznat ili materijalno vrednovan. Ljudi prolaze kroz neuspehe i odbacivanja, gubitak statusa kao i usamljenost, jednu od osnovnih odlika ovog digitalnog doba.
To, naravno, nikoga samo po sebi ne pretvara u političkog aktivistu, a još manje u ekstremistu. Tvrditi suprotno bilo bi i nepravedno i besmisleno. Ali ostaje važno pitanje: gde čovek nadoknađuje izgubljeni osećaj ličnog značaja?
Za deo ljudi odgovor može postati politička zajednica, jer ona čoveku nudi nešto izuzetno snažno: odjednom pripada nečemu većem od sebe, njegovo prisustvo dobija značaj, njegov glas se čuje, drugi potvrđuju njegove stavove, a on dobija zajednicu, simbole, jezik i zajednički cilj. U mrežnom političkom delovanju tome se pridružuju vidljivost, trenutna reakcija drugih i neprekidna mogućnost javnog samopotvrđivanja.
Politički aktivizam tako kod pojedinca može dobiti i kompenzacionu funkciju, ne zato što su aktivisti „neostvareni ljudi“, već zato što političko delovanje, kao i mnogi drugi oblici zajedništva, može postati prostor u kojem se osećaj nemoći pretvara u delatnost, nepriznatost u vidljivost, usamljenost u pripadnost, a lična frustracija u osećaj učešća u nečemu značajnom.
Problem počinje onda kada politička pripadnost prestane da bude samo jedan deo čovekovog identiteta i postane njegova moralna potvrda.
Ako pokret čoveku ne govori samo da se bori za određeni politički interes već da se bori za Pravdu, Istinu, Slobodu ili spas čitavog društva, onda on više ne dobija samo političko opredeljenje nego i moralni identitet: „ja nisam samo pripadnik jedne političke strane, ja sam na pravoj strani istorije“. Okačeni bedževi na prslucima i pištaljka u rukama su postali dovoljni elementi da se pojedinci ogrnu plaštom pravednosti koji im omogućava da postanu moralne, ali i ulične sudije prema svakom aspektu našeg postajanja.
Tu se dramatično menja psihološka slika novonastalih moralnih krstaša. Dok je politički stav samo mišljenje, čovek ga može preispitivati i menjati; ali kada je povezan sa ličnim značajem i uverenjem o sopstvenoj moralnoj ispravnosti, priznavanje greške postaje mnogo teže, jer čovek tada ne gubi samo jedan argument nego deo slike koju je izgradio o samom sebi.
Činjenica koja protivreči uverenju grupe prestaje da bude informacija i postaje pretnja. Kompromis počinje da izgleda kao slabost, odstupanje kao izdaja, a čovek koji misli drugačije više nije samo politički protivnik, nego postepeno postaje moralno sumnjiv čovek.
I upravo tu počinje jedan od najopasnijih procesa u svakom politički podeljenom društvu: stvaranje neprijatelja.
Protivnik više nije čovek sa kojim se ne slažemo, nego čovek kojem se pripisuju loše namere; zatim više nije samo neko ko greši, već neko ko svesno čini zlo, a kada se ta granica pređe, politička rasprava prestaje da bude sukob različitih ideja i postaje moralni rat.
Tada kompromis sa protivnikom više nije politička veština nego izdaja, razgovor nije vrlina nego slabost, a tolerancija prema drugačijem mišljenju može početi da izgleda kao saučesništvo u zlu.
To je tačka na kojoj politička isključivost postaje opasna jer kada protivnika jednom prestanemo da doživljavamo kao ravnopravnog građanina i počnemo da ga posmatramo isključivo kao prepreku u ostvarenju nekog „višeg dobra“, granica dozvoljenog počinje da se pomera. Ono što bismo juče osudili, danas počinjemo da relativizujemo, a sutra možda i da opravdavamo rečima da „drugačije nije moglo“, da su „oni prvi počeli“ ili da je „cilj suviše važan“.
Upravo tu legitimni građanski aktivizam postaje ranjiv na radikalizaciju. Nasilje tada gotovo nikada ne dolazi kao prvi korak. Njemu je prethodio govor kojim se drugom čoveku postepeno oduzima legitimitet: najpre mu se osporavaju ideje, potom pravo da govori, a na kraju i pravo da ravnopravno učestvuje u javnom životu. Kada se dovoljno dugo ponavlja da su drugi zločinci, lopovi, plaćenici ili ljudi manje vredni od nas, fizički napad više ne nastaje u praznom prostoru. Njemu je već pripremljeno moralno opravdanje.
I tu više ne sme biti relativizacije. Ma šta ko mislio, paljenje stranačkih prostorija nije politički argument. Uništavanje tuđe imovine nije sloboda govora. Fizički napad nije građanski aktivizam. Pretnja nije demokratija. Ponižavanje čoveka zato što drugačije misli nije borba za slobodno društvo.
Nijedna politička ideja, ma koliko njenim pristalicama izgledala plemenito, ne daje pravo da se drugom čoveku oduzme dostojanstvo, bezbednost ili pravo na sopstveno mišljenje. I tu ne sme biti dvostrukih standarda: nasilje ne postaje prihvatljivo zato što ga čini „naša“ strana, kao što žrtva ne postaje manje vredna zato što pripada „njihovoj“.
Upravo zato je opasno kada politički akteri, mediji, društvene mreže ili drugi centri interesa prepoznaju ovaj mehanizam i počnu namerno da ga podstiču. Za radikalizaciju nije neophodno izmisliti nezadovoljstvo ,ono može biti potpuno stvarno, niti je neophodno izmisliti nepravdu, jer i ona može biti stvarna. Dovoljno je usmeriti način na koji se stvarnost tumači.
Iz ogromne količine informacija izdvajaju se one koje izazivaju najveći bes, najekstremniji postupak jednog čoveka predstavlja se kao osobina čitave grupe, kontekst se gubi, a svaki novi događaj tumači kao još jedna potvrda već uspostavljene slike sveta. Društvene mreže taj proces dodatno ubrzavaju, jer bes, strah i moralna osuda lakše proizvode reakciju od sumnje, nijanse i strpljivog argumenta.
Tako postepeno nastaje svet u kojem postoje samo dve strane: mi i oni. Mi smo žrtve, oni su krivci; mi tražimo pravdu, oni je sprečavaju; mi branimo društvo, oni ga uništavaju.
A kada politika stigne do te tačke, više nije važno šta se zaista dogodilo, nego ko je to učinio. Isti postupak koji kod protivnika nazivamo nasiljem, kod svojih nazivamo opravdanim gnevom; ono što je kod drugih mržnja, kod nas postaje revolt; ono što bismo kod protivnika tražili da bude kažnjeno, kod svojih pokušavamo da razumemo, opravdamo ili prećutimo.
To je trenutak u kojem politička pripadnost počinje da razara samu sposobnost moralnog rasuđivanja.
Zato najopasnija manipulacija nije ona koja čoveka jednostavno ubedi u neku laž. Mnogo je opasnija ona koja političko uverenje poveže sa njegovim identitetom, pripadnošću i osećajem lične vrednosti toliko snažno da prihvatanje suprotne činjenice više ne znači samo priznati grešku, već izgubiti deo sebe.
A kada čovek poveruje da je moralno toliko u pravu da više nema potrebu da proverava da li je činjenično u pravu, prostor za manipulaciju postaje gotovo neograničen.
Zato pravo pitanje za Srbiju danas nije samo ko je za vlast, a ko protiv nje, ko protestuje, a ko proteste osuđuje. Mnogo važnije pitanje glasi: možemo li još uvek da prihvatimo da čovek koji misli suprotno od nas ima isto pravo na dostojanstvo, slobodu, bezbednost i politički glas kao i mi?
Jer demokratija nije društvo bez sukoba. Naprotiv, ona postoji upravo zato što se ljudi ne slažu. Njena vrednost nije u tome što uklanja političke protivnike, već što omogućava da ljudi koji duboko različito misle ipak žive u istoj državi, poštuju ista pravila i prihvataju da nijedna strana nema monopol na istinu, patriotizam ili moral.
Zato najveća opasnost za demokratsko društvo ne počinje onda kada ljudi prestanu da veruju u svoje političke ideje, već onda kada u njih poveruju toliko snažno da prestanu da priznaju pravo drugima da imaju svoje. Tada politički protivnik postaje neprijatelj a nasilje sredstvo koje se sve lakše opravdava nekim „višim ciljem“.
I tu mora postojati granica.
Možemo se sporiti o vlasti, izborima, institucijama, medijima, protestima i gotovo svakom drugom političkom pitanju. Možemo biti ljuti, ogorčeni i duboko nezadovoljni. Imamo pravo da protestujemo, kritikujemo i zahtevamo promene.
Ali onog trenutka kada u ime demokratije drugom čoveku oduzmemo pravo da bude drugačiji, više ne branimo demokratiju.
Počeli smo da je rušimo.
