„Gnjev čovjekov ne tvori pravdu Božiju“ (Jak. 1, 20).
U toj kratkoj rečenici apostola Jakova nalazi se opomena koju bi danas trebalo da čuje svako ko učestvuje ili pretenduje da učestvuje u javnom životu Srbije. Gnev ima potencijal da postane pokretač društvenih procesa i događaja. Čovek može biti povređen nepravdom, razočaran institucijama, ogorčen rečima ili postupcima političkih protivnika ali ni najopravdaniji gnev ne daje mu pravo da preti, ponižava, uništava ili nasrće na ličnost drugog čoveka. Onog časa kada to učini, više ne ispravlja nepravdu: on svesno stvara novu.
Nažalost, poslednjih godina politički sukobi sve češće izlaze iz okvira uobičajene rasprave. Posebno u poslednje dve godine, stiče se utisak da se kultura dijaloga svesno potiskuje, a da njeno mesto zauzimaju metode pritiska i mobilizacije masa kakve se opisuju u praktičnim udžbenicima o izvođenju obojenih revolucija. U takvoj atmosferi, stranačka pripadnost ili drugačije političko opredeljenje postaju povod za vređanje i javno targetiranje ljudi. Pretnje se izgovaraju olako, tuđe dostojanstvo postaje meta, a fizički napadi osuđuju se ili opravdavaju u zavisnosti od toga kojoj strani pripadaju napadač i žrtva. Na društvenim mrežama dovoljno je objaviti nečije ime ili fotografiju uz optužbu da bi se pokrenuo talas najtežih uvreda, osuda i poziva na obračun.
Za sve te postupke nude se različita, naizgled prihvatljiva opravdanja. Jedni se predstavljaju kao branioci slobode, dok drugi svoj gnev pravdaju onim što je druga strana ranije učinila. Tako se stvara atmosfera u kojoj se uvrede, pretnje i fizički napadi sve lakše opravdavaju. Zato nas, nažalost, više ne iznenađuju ni najteži oblici političkog nasilja, verbalnog i fizičkog. Samo se treba prisetiti da avgusta 2025. godine, demonstranti su napali prostorije Srpske napredne stranke u Novom Sadu kada je predsednik ove stranke, Miloš Vučević zamalo bio zapaljen zajedno sa svojim stranačkim kolegama. Potom je 22. oktobra iste godine, ispred Narodne skupštine u Beogradu iz vatrenog oružja ranjen Milan Bogdanović. Bili smo svedoci napadima hladnim oružjem, fizičkim napadima, gađanjem kamenicama i jajima. Okolnosti svih ovih događaja su različite, ali nam nose jedinstvenu obaveza da se nasilje osudi mora biti ista.
Ako se osuda prećuti, zaobiđe ili vešto spinuje onda ne možemo pričati o doslednosti i pravednosti. Ni političko opredeljenje žrtve ni uverenja napadača ne mogu biti opravdanje za bilo kakav napad. Ako taj princip primenjujemo samo kada su ugroženi naši istomišljenici, onda branimo svoju stranu, a ne ljudsko dostojanstvo.
Kampanje javnog linča na društvenim mrežama prešle su sve granice pristojnosti i poštovanja ljudskog dostojanstva, a uveren sam da se u mnogim slučajevima njima krši i zakon. Bez sumnje, društvene mreže ubrzavaju širenje mržnje i produbljuju podele u društvu.
Algoritmi daju prednost sadržajima koji izazivaju snažne emotivne reakcije, zbog čega pojedinac za svega nekoliko minuta može postati predmet javne osude, bez prilike da iznese svoju stranu priče. Oni koji nikada nisu razgovarali s njim odjednom tvrde da znaju šta misli, šta želi i šta zaslužuje. Politički akteri koji podstiču takvu atmosferu možda ostvaruju trenutnu korist, ali njene posledice neće moći da ograniče samo na svoje protivnike. Mržnja koju danas smatraju korisnom sutra će tražiti novu metu, a oni koji su je raspirivali mogu i sami postati njene žrtve. Tako u javni prostor unose silu koju je lako pokrenuti, ali teško obuzdati.
Zato kao društvo moramo jasno odbaciti svaki pokušaj da se nasilje, pod izgovorom „nove normalnosti“, predstavi kao legitimno sredstvo političkog delovanja. Dostojanstvo i bezbednost svakog čoveka moraju biti zaštićeni, bez obzira na to da li se slažemo s njegovim političkim izborom. Ako dopustimo da nasilje postane prihvatljivo kada je usmereno protiv onih s kojima se ne slažemo, urušićemo same temelje naše demokratije
To, naravno, ne znači da treba ublažavati političku borbu ili sputavati politička nadmetanja. Naprotiv, Srbiji su potrebne ozbiljne rasprave o odgovornosti, izborima, institucijama i budućnosti zemlje. Građani imaju pravo da protestuju, kritikuju vlast i traže promene ali uz poštovanje zakona. Političari imaju obavezu da odgovaraju na teška pitanja ali niko nema pravo da argumente zameni pretnjama, a raspravu silom i mržnjom.
Poziv na dijalog nije poziv na odustajanje od sopstvenih uverenja. Od ljudi se ne traži da prestanu da se spore niti da se pretvaraju da među njima nema velikih razlika. Traži se nešto osnovnije: da priznaju da i čovek s druge strane ima pravo na sopstveno mišljenje, kao i pravo na učešće u političkom životu. Zato oni koji svesno odbijaju dijalog produbljuju i produžavaju krizu, vodeći društvo, iskreno se plašim, ka sukobu koji će biti sve teže izbeći. Velika je odgovornost na dr Srdanoviću, kao i na na njegovim političkim sponzorima, zbog čega bi trebalo dobro da promisli šta znači njegovo odbijanje da učestvuje u javnim debatama.
Političke razlike moraju se izražavati kroz demokratsku raspravu, a borba za vlast voditi u okviru institucija i na izborima. Jer izbori će proći, a 26. okotbra 20206. godine ljudi će nastaviti da žive jedni pored drugih, da hodaju istim ulicama, šalju decu u iste škole i leče se u istim bolnicama. I dalje će imati odgovornost za zajedničku budućnost i budućnost svojih potomaka. Zato je opasna zabluda da se haos može izazvati, a potom zaustaviti kada nekome više ne bude potreban. Nasilje se nikada ne zadržava u granicama koje su mu njegovi pokretači zamislili.
Srbiji danas nisu potrebni ljudi koji će politički ugled graditi raspirivanjem mržnje, pretnjama i uvredama. Potrebni su joj ljudi dovoljno odlučni da brane svoje stavove i dovoljno razumni da sačuvaju mir i poštovanje prema onima koji misle drugačije. Spremnost da saslušamo drugog ne umanjuje snagu naših ubeđenja. Ona svedoči o tome da smo sposobni da preuzmemo odgovornost za zajednički život i budućnost zemlje.
Pravednije društvo ne može se graditi rušenjem, pretnjama i javnim linčom. Ono se gradi odgovornošću, poštovanjem zakona i svešću da dostojanstvo svakog čoveka mora biti poštovano, bez obzira na njegova politička uverenja. I kada su razlike među nama velike, ne smemo zaboraviti da pred sobom imamo drugog čoveka, sa njegovim brigama, nadama i pravom da bude saslušan. Ovu zemlju su naši preci gradili uz velike borbe i žrtve. Ona pripada svima nama, a budućnost naše dece obavezuje nas da tražimo način da u njoj živimo zajedno. Ko to ne želi i ko to ne shvata, taj ništa dobro neće uraditi za našu otadžbinu.
