Kada je gradnja Koloseuma započeta 72. godine nove ere u vreme cara Vespazijana, cilj je bio podići masivnu konstrukciju sposobnu da bezbedno primi više od 50.000 gledalaca. Dok su spoljašnji fasadni zidovi rađeni od blokova travertina povezanih gvozdenim klamfama, čitava unutrašnja nosiva struktura, masivni lučni prolazi, unutrašnji zidovi, stepeništa i temelji, oslanjala se na rimski beton (opus caementicium).
Za razliku od modernog betona koji pod uticajem vlage i vremenskih prilika počinje da puca i propada već nakon nekoliko decenija ili vekova, rimski beton vremenom postaje sve čvršći.
Kako?
Naučnici su vekovima pokušavali da odgonetnu zašto se unutrašnja jezgra Koloseuma nisu urušila pod uticajem zemljotresa, padavina i vekova zanemarivanja. Naučne analize potvrdile su sledeći hemijski mehanizam. Rimljani su mešali vulkanski pepeo iz okoline Vezuva sa živim krečom na izuzetno visokim temperaturama. Tokom ovog specifičnog procesa mešanja nastajali su sićušni, beličasti grumeni reaktivnog krečnjaka, takozvani klasti, koji su ostajali zarobljeni unutar same betonske mase.
Kada tokom vekova kišnica i vlaga prodru u mikropukotine nastale u zidovima Koloseuma usled sleganja terena ili potresa, one reaguju sa ovim zarobljenim klastima. Krečnjak se pod uticajem vode rastvara i ponovo kristališe u vidu kalcijum-karbonata, doslovno popunjavajući nastala oštećenja pre nego što se ona prošire.
Tajna koja je preživela zemljotrese
Koloseum je tokom istorije pretrpeo teška razaranja, naročito u velikim zemljotresima u 5. i 14. veku, kada se potpuno srušio ceo spoljašnji južni zid. Međutim, unutrašnji betonski nosači i prstenasti prolazi ostali su uspravni. Ta sposobnost betona da se samostalno obnavlja sprečila da se masivna unutrašnja konstrukcija amfiteatra pretvori u ruševinu.
Danas naučnici sa vodećih svetskih instituta analiziraju uzorke betona iz Koloseuma kako bi razvili moderne, ekološke materijale koji bi sami popravljali pukotine na savremenim mostovima, tunelima i zgradama.
