U bogatoj tradiciji i narodnom verovanju našeg naroda, hrast zauzima posebno, sveto mesto, a kada se na njegovom stablu ureže krst, on prestaje da bude samo drvo i postaje zapis. Ova viševekovna praksa, duboko ukorenjena u seoskoj kulturi i duhovnosti, spaja prirodnu snagu stoletnih hrastova sa hrišćanskom verom i drevnim običajima, stvarajući jedinstvena svetilišta pod otvorenim nebom u kojima se vekovima okupljala čitava zajednica.
Kao zapis, staloženi i moćni hrast vekovima je služio kao zaštitnik sela, polja i meštana od vremenskih nepogoda, bolesti i nesreća.
Pod njegovim bujnim krošnjama održavale se seoske molitve i zavetine, lomio se slavski kolač i prinosile zahvalnice za dobar rod. Zapis se nije smeo seći, lomiti, pa čak ni njegova pala grana se nije smela odneti kući, jer verovalo se da drvo nosi živu zaštitničku silu i da svako poštovanje ukazano njemu predstavlja poštovanje prema precima, prirodi i samom Bogu. Na dosta mesta u Srbiji i dalje počivaju zapisi stariji preko 100 godina, za koje važi da je strogo zabranjeno poseći ih.
