O značaju književnosti za emocionalni razvoj najmlađih piše američki portal Psychology Today, ukazujući na to kako priče i likovi mogu da pomognu deci da bolje razumeju sebe i odnose sa drugima.
Čitanje knjiga u ranom detinjstvu doprinosi razvoju govornih i čitalačkih sposobnosti, ali njegova uloga može da bude značajna i u izgradnji emocionalne inteligencije. Kroz priče o likovima koji prolaze kroz situacije bliske njihovom svakodnevnom iskustvu, deca uče da prepoznaju različita osećanja, razumeju njihove uzroke i pronađu reči kojima mogu da ih izraze.
Kada se dete prepozna u književnom junaku koji se suočava sa ljutnjom, usamljenošću, stidljivošću ili frustracijom, dobija priliku da razume da su takva iskustva uobičajena i da u njima nije samo. Književni likovi mogu da mu pomognu da sagleda sopstvene reakcije iz drugačije perspektive, dok prisustvo roditelja tokom čitanja pruža dodatni osećaj sigurnosti i razumevanja.
Američka autorka Sandra V. Feder, koja se u serijalu slikovnica „Emotions and Me“ bavi različitim emocionalnim stanjima dece, ističe značaj povezivanja svakodnevnih situacija sa rečima kojima se opisuju osećanja. Serijal obuhvata knjige o ljutnji, smirenosti, stidljivosti i usamljenosti, a osmišljen je tako da deca kroz iskustva glavnih junaka prepoznaju sopstvene emocije i upoznaju načine na koje mogu da se izbore sa njima.
Jedna od važnih poruka takvih priča jeste da nijedno osećanje ne treba unapred proglašavati pogrešnim. Ljutnja, na primer, može da bude odgovor na frustraciju ili osećaj povređenosti, dok se iza povlačenja i ćutanja ponekad kriju stidljivost ili nesigurnost. Razumevanje onoga što stoji u osnovi određene reakcije prvi je korak ka njenom prihvatanju i regulisanju.
Slikovnice su posebno pogodne za razgovor o emocijama jer se uglavnom čitaju zajedno sa odraslima. Roditelji tokom čitanja mogu da postavljaju pitanja o postupcima i osećanjima junaka, ali i da podstaknu decu da govore o situacijama u kojima su se i sama slično osećala. Na taj način književni sadržaj postaje povod za razgovor o iskustvima koja deca možda još ne umeju samostalno da objasne.
Važan deo tog procesa jeste usvajanje rečnika za izražavanje osećanja. Kada dete nauči da kaže da je usamljeno, razočarano, ljuto ili da mu je potrebna pažnja, lakše može da objasni šta mu smeta i zatraži pomoć. Umesto da emocije izražava isključivo kroz ponašanje, dobija mogućnost da o njima razgovara i aktivno učestvuje u pronalaženju rešenja.
Uloga roditelja pritom podrazumeva i pažljivo slušanje. Dečja osećanja često se zanemaruju zbog svakodnevnih obaveza i nedostatka vremena, ali je važno vratiti se razgovoru čak i kada u tom trenutku nije moguće posvetiti mu dovoljno pažnje. Takođe, odrasli mogu da pomognu deci da razviju emocionalne veštine tako što će otvoreno govoriti o sopstvenim osećanjima i pokazivati kako se nose sa njima, bilo da je reč o dubokom disanju u trenucima ljutnje ili traženju podrške kada se osećaju usamljeno.
Razumevanje sopstvenih emocija, empatija, samokontrola i sposobnost izgradnje odnosa veštine su koje imaju značaj tokom celog života. Knjige koje deci približavaju njihov unutrašnji svet mogu da budu važan deo tog procesa, pomažući im da razviju sigurnost u izražavanju osećanja i više razumevanja za emocionalna iskustva drugih ljudi.
