Nekada je dovoljno da nam neko ne odgovori na poruku, da tokom razgovora odjednom zaćuti ili da primetimo promenu u njegovom ponašanju, pa da počnemo da tražimo objašnjenje. Problem je u tome što, kada nemamo dovoljno informacija, naš um često ne podnosi prazninu. Umesto da jednostavno prihvati da ne znamo šta se događa, počinje da pravi sopstvenu verziju priče.
Posebno je izraženo kada nam je odnos sa tom osobom važan. Tada tišina može da pokrene čitav niz pitanja: „Da li sam nešto pogrešio?“, „Da li je ljut?“, „Da li mu više nije stalo?“ ili „Zašto mi ne odgovara?“. Što je manje konkretnih informacija, veća je mogućnost da ćemo nejasnu situaciju tumačiti kroz prethodna iskustva, strahove i očekivanja. Zbog toga ista tišina kod različitih ljudi može izazvati potpuno različite reakcije.
Važnu ulogu ima i potreba za predvidljivošću. Ljudi lakše podnose neprijatnu informaciju kada znaju na čemu su nego situaciju u kojoj nemaju nikakvo objašnjenje. „Ne“ je, koliko god bilo neprijatno, jasnije od neizvesnosti. Ćutanje zato može biti psihološki zahtevnije od otvorenog neslaganja, jer ostavlja prostor za veliki broj mogućih interpretacija.
Dodatni problem nastaje kada pokušavamo da čitanjem tuđeg ponašanja dođemo do odgovora koji zapravo nemamo. Jedna kratka poruka, promenjen ton ili nekoliko sati bez odgovora mogu postati „dokazi“ za čitavu priču koju smo sami konstruisali. U psihologiji se ovakva sklonost može povezati sa interpretacijom nejasnih socijalnih situacija kroz postojeća očekivanja i uverenja.
Zato tuđe ćutanje ne mora nužno govoriti ono što mi u njemu čujemo. Osoba možda jeste ljuta, ali možda je umorna, zauzeta, zamišljena ili jednostavno ne zna šta da kaže. Razlika između činjenice i pretpostavke ovde je važna: činjenica je da osoba ćuti; sve ostalo zahteva dodatnu informaciju.
