Svi znamo da su se od kad je sveta i veka ljudi u lečenju, pre svega, oslanjali na ono što su pronalazili u prirodi. Biljke, korenje, semenke i začini vekovima su bili deo tradicionalne medicine, a neke od tih namirnica i danas privlače pažnju naučnika zbog jedinjenja koja sadrže. Sledećih pet su jedne od takvih:
Origano – više od začina za picu
Origano je poznat po intenzivnom mirisu i ukusu, ali njegova etarska ulja sadrže jedinjenja poput karvakrola i timola, koja su u laboratorijskim istraživanjima pokazala antimikrobno delovanje. Posebno je zanimljivo što su istraživanja ispitivala njihov uticaj na različite bakterije i gljivice.
Međutim, činjenica da neko jedinjenje uništava bakterije u laboratoriji ne znači automatski da će isto delovati u ljudskom organizmu. Zato origano ne treba posmatrati kao „prirodni antibiotik“, već kao začin sa potencijalno korisnim bioaktivnim svojstvima.
Karanfilić – mali začin, snažna aroma
Karanfilić je vekovima korišćen u različitim tradicionalnim kulturama, a njegova karakteristična aroma potiče uglavnom od eugenola. Ovo jedinjenje pokazuje antioksidativna i antimikrobna svojstva, zbog čega se koristi i u pojedinim proizvodima za oralnu higijenu i stomatologiji.
Zanimljivost je da je eugenol dugo imao posebno mesto u stomatologiji. Preparati na njegovoj bazi korišćeni su za umirivanje zuba i kao deo određenih stomatoloških materijala. Dakle, veza između karanfilića i medicine nije samo deo drevnih recepata – ona postoji i u savremenoj praksi.
Timijan – biljka koja je ušla i u savremenu higijenu
Timijan sadrži timol, jedinjenje koje ima izraženo antimikrobno dejstvo. Upravo zbog takvih svojstava timol je postao sastojak pojedinih proizvoda za oralnu higijenu i dezinfekciju.
Laboratorijska istraživanja pokazala su da komponente etarskog ulja timijana mogu delovati na različite mikroorganizme, uključujući i neke bakterije otporne na antibiotike. Ni ovde ne treba praviti pogrešan zaključak: to što etarsko ulje pokazuje efekat u laboratoriji ne znači da timijan može izlečiti ozbiljnu bakterijsku infekciju.
Crni biber – začin koji može da promeni način na koji telo koristi neke supstance
Crni biber duguje svoju ljutinu piperinu, jedinjenju koje je postalo predmet brojnih istraživanja. Posebno je zanimljiva njegova interakcija sa drugim supstancama.
Piperin može da utiče na apsorpciju određenih jedinjenja u organizmu, zbog čega je poznata njegova povezanost sa kurkuminom, aktivnom komponentom kurkume. Istraživanja su pokazala da piperin može značajno povećati bioraspoloživost kurkumina.
To je zanimljiv primer kako jedna obična kuhinjska namirnica može uticati na način na koji naš organizam obrađuje drugu supstancu.
Kardamom – mirisni začin sa dugom istorijom
Kardamom je vekovima prisutan u kuhinjama i tradicionalnoj medicini Azije i Bliskog istoka. Savremena istraživanja ispituju njegovo moguće dejstvo na krvni pritisak, metabolizam i oksidativni stres.
U jednom kliničkom istraživanju kod osoba sa povišenim krvnim pritiskom zabeleženo je smanjenje vrednosti pritiska nakon svakodnevnog uzimanja kardamoma. Ali, rezultati jedne manje studije nisu dovoljni da bi kardamom mogao da se smatra zamenom za terapiju koju je propisao lekar.
Prirodno ne znači automatski bezbedno
Možda je upravo to najvažnija stvar koju treba imati na umu kada govorimo o „lekovima iz kuhinje“. Priroda jeste izvor ogromnog broja aktivnih supstanci, ali prirodno i bezopasno nisu sinonimi. Eterična ulja, ekstrakti i koncentrisani preparati mogu imati veoma drugačije dejstvo od količine biljke koju koristimo kao začin.
Mnoge supstance koje danas poznajemo kao lekove potekle su upravo iz prirode ili su inspirisane jedinjenjima pronađenim u biljkama. Ali put od tradicionalnog leka do savremene terapije podrazumeva laboratorijska ispitivanja, kliničke studije, određivanje doze i proveru bezbednosti.
