U psihologiji se ovo objašnjava time da mozak ne funkcioniše kao kamera koja snima realnost, već kao sistem koji stalno “obrađuje” i interpretira iskustva. Najjači uticaj na pamćenje imaju emocije – posebno strah, sram, tuga i radost. Kada je neko iskustvo emotivno jako, mozak ga označava kao važno i čuva ga duže od običnih, svakodnevnih događaja.
Zbog toga se dešava da se ljudi i posle mnogo godina jasno sećaju jednog neprijatnog komentara, konflikta ili osećaja odbačenosti, iako se ne sećaju tačnih reči ili celog konteksta. Emocija ostaje, a detalji blede.
Zanimljivo je da mozak vremenom čak može i da “pojača” ta sećanja. Kada ih ponovo prepričavamo u sebi, mi ih nesvesno menjamo – dodajemo nove interpretacije, osećanja i zaključke. Tako prošlost može izgledati intenzivnija nego što je bila u trenutku kada se desila.
Zbog toga psiholozi često naglašavaju važnost razdvajanja činjenica od interpretacije. Činjenica je ono što se dogodilo, a interpretacija je ono što smo mi tada mislili o sebi, drugima ili situaciji.
Razumevanje ove razlike pomaže da se smanji emocionalni teret prošlosti. Kada osoba shvati da ne reaguje samo na događaj, već na njegovo značenje koje je tada stvorila, otvara se prostor da se to značenje promeni.
U suštini, ne upravlja nas samo ono što nam se desilo, već i način na koji smo to razumeli – i to je nešto što se može menjati kroz vreme.
