Japanski javni dug dostigao je astronomskih 204 odsto bruto domaćeg proizvoda, postavši najveći među razvijenim ekonomijama sveta. Godinama je Tokio održavao taj teret zahvaljujući ekstremno niskim, pa i negativnim kamatnim stopama Banke Japana, pokrivajući neprekidne budžetske deficite. Međutim, taj neodrživi model počeo je da se urušava pod pritiskom rasta inflacije, poskupljenja energenata i najavljenih obimnih državnih rashoda. Banka Japana bila je primorana da podigne kamatne stope na najviši nivo u poslednje tri decenije, što je dovelo do naglog skoka prinosa na obveznice i drastično poskupelo sam proces refinansiranja državnog duga, koji je već gutao četvrtinu celokupnog budžeta.
Glavni razlog za paniku izvan granica Japana leži u ogromnom kapitalu koji japanski investitori drže širom sveta, a pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokio je vlasnik više od 1,2 biliona dolara u američkim državnim obveznicama, što ga čini najvećim inostranim poveriocem Vašingtona. Kako kamatne stope u Japanu rastu, tamošnji fondovi i investitori dobijaju jak motiv da povuku novac kući. Dodatni pritisak nastaje kada sama centralna banka Japana mora da prodaje američku imovinu kako bi odbranila oslabljeni jen. Takav rasplet izravno ugrožava američke finansije u trenutku kada je i sam dug SAD prešao granicu od 120 procenata BDP-a, poguravši prinose na američke dugoročne obveznice na višedecenijske rekorde.
Udružena intervencija kojom su SAD i Japan pokušali da stabilizuju situaciju predstavlja samo privremeno previjanje duboke rane. Sa jedne strane, Tokio se nalazi u bezizlaznoj situaciji gde svaki naredni potez nosi rizik – dalji rast kamata vodi ka budžetskom slomu, dok premala reakcija podstiče inflaciju i dalje obezvređuje domaću valutu. Sa druge strane, Vašington nema nameru da smanji sopstveni budžetski deficit kako bi trajno umirio tržište.
