Pre mnogo godina riblja čorba bila je nezaobilazno jelo na obalama reka, gde su je pripremali iskusni pecaroši od upravo ulovljene ribe. I danas važi pravilo da je dobra riblja čorba jednostavna za pripremu, ali da njena tajna nije u velikom broju sastojaka, već u pravom odnosu luka, paprike, vode i ribe.
Za razliku od gulaša, koji je tradicionalno bio specijalitet lovaca, riblja čorba je simbol druženja ribolovaca. Dok se gulaš kuva od mesa divljači, riblja čorba nastaje od sveže rečne ribe, a svaki majstor ima svoj način pripreme.
Jedno od najvažnijih pravila jeste da čorba bude bistra i ujednačena. Kada se sipa u tanjir, ne bi trebalo da se vide komadi korenastog povrća, jer ono služi samo da obogati ukus tokom kuvanja. Prava riblja čorba treba da izgleda čisto, ali da već na prvi pogled pokazuje punoću ukusa.
Sa druge strane, fiš paprikaš razlikuje se i po načinu pripreme i po teksturi. U njega se dodaju krupnije sečeni sastojci, gušći je i bogatiji, pa u tanjiru ostaju vidljivi komadi luka, paprike i ribe. Upravo zbog toga mnogi ga smatraju zasebnim jelom, a ne samo varijantom riblje čorbe.
Iskusni kuvari kažu da riblja čorba ne sme biti ni preslaba ni previše jaka. Kada se zahvati kašikom, treba da ostavi utisak da je „moćna“, odnosno da ima pun ukus i bogatu aromu. Tu punoću pre svega daju kvalitetna mlevena paprika i dovoljna količina luka, koji predstavljaju osnovu svakog dobrog recepta.
Zanimljivo je da se odnos luka kroz godine promenio. Nekada su domaće sorte bile suvlje i intenzivnijeg ukusa, pa je bilo dovoljno koristiti približno jednake količine luka i ribe. Danas, zbog drugačijih, uglavnom uvoznih sorti koje sadrže više vode i blažeg su ukusa, mnogi kuvari preporučuju i do tri puta više luka nego ranije. Osim što doprinosi punoći ukusa, luk se tokom dugog kuvanja potpuno raspada i daje čorbi prirodnu gustinu, bez potrebe za dodatnim zgušnjavanjem.
