Islandska obalska straža koristila je posebnu opremu za presecanje sajli kojima su britanski brodovi vukli ribarske mreže. Time je nastojala da onemogući ribolov u vodama koje je Island smatrao svojom ribolovnom zonom, izbegavajući direktne oružane okršaje. Britanija je, sa druge strane, slala brodove Kraljevske mornarice kako bi zaštitila svoje ribare. Tokom sukoba dolazilo je do opasnih približavanja i sudara plovila.
Spor je okončan diplomatskim putem, a Island je postepeno ostvario cilj proširenja ribolovnih zona, koje su dostigle 200 nautičkih milja. „Ratovi bakalara“ ostali su upamćeni kao neobičan primer međunarodnog sukoba u kojem su se interesi dve države sudarili zbog kontrole nad morskim resursima, a ribarske mreže postale jedno od glavnih sredstava pritiska.
