Pre nego što su velike mašine skoro preuzele posao na njivama, rad na srpskom selu imao je drugačiji ritam.
Kada bi se kukuruz obrao i doneo u dvorište, počinjalo je vreme purenjaka – visokih naslaganih stabljika kukuruza koje nisu bile samo način čuvanja roda, već i prepoznatljiv prizor seoskih domaćinstava. To se obično dešava u tokom avgusta meseca.
Purenjaci su se najčešće pravili slaganjem klipova kukuruza u velike kupaste ili valjkaste oblike, kako bi se kukuruz sušio i sačuvao tokom zime. Oni su bili svojevrsni simbol domaćinstva, jer što je purenjak bio veći, to je značilo da je godina bila rodna. U mnogim krajevima Srbije okupljanje oko kukuruza bilo je i prilika za druženje, jer se posao obavljao ručno, uz razgovor, šalu i pesmu.
Neki purenjak bi se ostavio sa strane za ishranu, svi vole pečene ili kuvane purenjake.
Poseban događaj bilo je krunjenje kukuruza. Nekada se kukuruz nije jednostavno odvajao od klipa mašinama, već ručno ili pomoću jednostavnih sprava. Okupljale su se porodice, komšije i prijatelji, a krunjenje je često prerastalo u pravo malo seosko okupljanje. Dok su jedni radili, drugi su pripremali hranu, pričali priče i prenosili običaje mlađim generacijama. I dan danas taj običaj traje u šumadijskim selima.
Kukuruz je mnogo više od poljoprivredne kulture. Od njega se pravi proja, kačamak, palenta, hrani se stoka, a svaka kuća imala je svoje načine čuvanja i pripreme. Zato se za kukuruz često govorilo da je „hranitelj sela“, jer je od njega zavisila zimska trpeza mnogih porodica.
