Ljubaznost kao društveni ritual
U Iranu postoji nepisano pravilo ponašanja koje može da zbuni svakoga ko se prvi put susretne s njim. Zove se taarof i predstavlja složen sistem društvene učtivosti u kojem se poštovanje iskazuje kroz ritualizovano nuđenje, odbijanje i insistiranje. Kada domaćin ponudi gostu hranu, prevoz ili neki poklon, gost će često odbiti, čak i kada to želi. Domaćin će ponudu ponoviti, gost će ponovo odbiti, a tek posle nekoliko krugova učtivog nadmudrivanja postaje jasno da li je ponuda zaista namenjena prihvatanju.
Slično se događa i prilikom plaćanja računa. Dvoje ljudi mogu uporno insistirati da plate, nadmećući se u tome ko će pokazati veću velikodušnost. U prodavnici trgovac može izgovoriti da je roba „na poklon“, iako se podrazumeva da kupac ipak treba da plati. Doslovno shvatanje svake izgovorene reči zato može dovesti do nesporazuma.
Taarof, međutim, nije puka igra reči. To je društveni kod kojim se pokazuje poštovanje, skromnost, velikodušnost i svest o položaju druge osobe. Njegova pravila nisu uvek ista, jer zavise od odnosa među ljudima, društvenog statusa i situacije.
Balkan: „Ma sedi, ne žuri“, „Neću ništa“, „Pa uzmi, pobogu!“
Ako taarof posmatramo iz balkanske perspektive, mnogi njegovi obrasci deluju gotovo domaće. I kod nas gost često mora nekoliko puta da odbije posluženje pre nego što domaćin zaključi da je zaista sit. Domaćin će nastaviti da nudi hranu, piće, još jednu kafu ili nešto za poneti, dok gost pokušava da ostane pristojan, ali i da ne uvredi osobu koja ga poslužuje.
Sličan ritual prati i plaćanje računa. Čim stigne konobar, počinje dobro poznata rasprava: „Ja ću“, „Ma kakvi, ti si prošli put“, „Skloni novčanik“, „Nema šanse da ti platiš“. Ponekad se račun gotovo fizički otima iz ruku, a pobednik je onaj ko uspe da ga plati pre nego što druga strana reaguje.
I balkansko gostoprimstvo podrazumeva određenu dozu navaljivanja. Gost može da kaže da ne želi ništa, ali domaćin zna da to ne mora biti konačan odgovor. Ponuda se ponavlja, tanjir dopunjava, a odlazak se odlaže uz još jednu kafu, još jedan zalogaj i još nekoliko minuta razgovora.
Razlika je u nijansama, ali je zajednička ideja prepoznatljiva: ljubaznost se ne iskazuje samo onim što nudimo već i spremnošću da drugoj osobi pokažemo kako nam je stalo do njenog zadovoljstva.
Orijentalno nasleđe i kultura gostoprimstva
Taarof je duboko ukorenjen u persijskoj kulturi, a njegovo poreklo vezuje se za vekovima razvijane obrasce društvenog ponašanja u Iranu. U osnovi ovog običaja nalazi se ideja da čovek treba da pokaže skromnost, poštovanje prema sagovorniku i spremnost da sopstvene želje stavi u drugi plan. Učtivost tako postaje svojevrsna društvena veština, a sposobnost prepoznavanja neizgovorenih pravila važna koliko i samo poznavanje jezika.
Šire posmatrano, takav odnos prema gostu, hrani, darivanju i zajedničkom obroku prepoznatljiv je u mnogim društvima Bliskog istoka i Mediterana. Na Balkanu je vekovima oblikovan spojem slovenskih, mediteranskih i osmansko-orijentalnih kulturnih uticaja. To se vidi u običajima dočekivanja gostiju, nuđenju hrane, insistiranju da domaćin snosi trošak i simboličkom značaju zajedničkog obroka.
Ipak, ne treba pretpostaviti da je balkansko nadmetanje u plaćanju računa neposredan istorijski nastavak iranskog taarofa. Reč je o različitim kulturnim tradicijama koje dele slične predstave o gostoprimstvu, časti, velikodušnosti i društvenoj pristojnosti.
Kada odbijanje zapravo znači „ponudi ponovo“
Jedna od najzanimljivijih karakteristika taarofa jeste raskorak između izgovorenog i stvarno željenog. Onaj ko ponudu odbija ponekad očekuje da druga strana prepozna kako odbijanje nije konačno. Upravo zato strancima ovaj običaj može biti zbunjujući: kada neko kaže „ne“, da li to zaista znači ne ili je reč o prvom koraku u ritualu učtivosti?
Upravo tu nastaje i najzanimljivija paralela sa Balkanom. Koliko puta smo čuli da neko kaže da neće kafu, a ipak je dobije? Koliko puta se gost sprema da krene, dok domaćin ponavlja da je rano i da nema razloga za žurbu? Koliko puta se odbijanje poklona ili plaćanja doživljava kao nešto što tek treba prevazići dodatnim insistiranjem?
Naravno, ovakva pravila nisu univerzalna i menjaju se sa generacijama, društvenim okruženjem i odnosom među sagovornicima. I u Iranu i na Balkanu postoji razlika između srdačnog insistiranja i neprijatnog prekoračenja tuđih granica.
Između srdačnosti i društvene predstave
Taarof otvara i zanimljivo pitanje: koliko je naša ljubaznost spontana, a koliko naučena društvena predstava? U tim malim ritualima ljudi često ne govore ono što doslovno misle, već ono što se od njih očekuje u određenoj situaciji. Domaćin mora da pokaže da je spreman da pruži sve što ima, gost da ne želi da bude na teretu, a prijatelji da jedan drugom neće dozvoliti da plate račun.
U takvom nadmudrivanju obe strane zapravo potvrđuju bliskost i međusobno poštovanje. Ponekad je potrebno nekoliko odbijanja da bi se prihvatanje doživelo kao pristojno, a nekoliko ponuda da bi gost poverovao da je zaista dobrodošao.
Možda je upravo zato taarof toliko zanimljiv i ljudima sa Balkana. U njemu prepoznajemo jednu od svojih najpoznatijih društvenih osobina: spremnost da se gostu ponudi više nego što je tražio, da se prijatelju ne prepusti račun bez borbe i da se rastanak produži čak i kada su svi već krenuli prema vratima.
U nekim kulturama ljubaznost se meri time koliko malo tražimo za sebe, a koliko smo spremni da pružimo drugima. Na Balkanu i u Iranu, izgleda, ponekad je potrebno i malo upornosti da bi se dokazalo koliko nam je do nekoga stalo.
