Nisu svi ljudi jednako empatični, a razlog za to nije nužno sebičnost, bezosećajnost ili loš karakter.
Empatija je sposobnost da prepoznamo, razumemo i delimično osetimo emocije drugih ljudi. Na nju utiču brojni faktori, od genetike i strukture ličnosti, preko načina na koji smo odrastali, pa sve do našeg trenutnog psihološkog stanja.
Neko ko je odrastao u okruženju gde su emocije bile prihvaćene i o njima se otvoreno razgovaralo, često će lakše prepoznati tuđa osećanja. Sa druge strane, osoba koja je naučila da potiskuje emocije ili je dugo bila izložena stresu može imati poteškoće da se poveže sa onim što drugi proživljavaju.
Tu je i pitanje emocionalnih kapaciteta. Kada smo iscrpljeni, pod pritiskom ili preopterećeni sopstvenim problemima, naš prostor za empatiju se sužava. Nekada nije stvar u tome da nas nije briga za druge, već da jednostavno nemamo dovoljno psiholoških resursa da se bavimo i tuđim emocijama.
Druga strana novčića je to da previše empatije takođe može biti problem. Ljudi koji intenzivno proživljavaju tuđe patnje češće su izloženi emocionalnom sagorevanju, anksioznosti i osećaju bespomoćnosti.
Zato cilj nije da svi budemo maksimalno empatični, već da razvijemo zdravu ravnotežu između razumevanja drugih i brige o sebi.
Empatija postoji na spektru. Neki ljudi je prirodno imaju više, neki manje, a kod većine se može razvijati kroz iskustvo, razgovor i svesno vežbanje razumevanja tuđe perspektive.
Možda zato pravo pitanje nije zašto nisu svi empatični, već koliko smo spremni da pokušamo da razumemo ono što drugi osećaju, čak i kada nam to ne dolazi prirodno.
U savremenom društvu empatija se često predstavlja kao moralna obaveza, pa se ponekad pretvara i u svojevrsnu ucenu. Od ljudi se očekuje da razumeju, podrže i opravdaju gotovo svako ponašanje, a svako postavljanje granica može biti proglašeno nedostatkom empatije.
Empatija ne znači da moramo da se slažemo sa svima, da prihvatamo sve zahteve ili da zanemarimo sopstvene potrebe.
Razumevanje tuđih emocija nije isto što i odricanje od sopstvenih stavova. Zato je važno razlikovati iskrenu empatiju od društvenog pritiska koji od nas traži da budemo dostupni, saosećajni i puni razumevanja u svakom trenutku, bez obzira na cenu koju zbog toga plaćamo.
