U divljini je preostalo manje od 100 jedinki, a mi imamo tu čast da njih dvadesetak živi na teritoriji Srbije.
Savršeni predator maskiran u šumu
Ris je prepoznatljiv po svom karakterističnom izgledu. Ima snažno telo prekriveno gustim, pegavim krznom koje mu služi kao savršena kamuflaža među drvećem i stenama. Njegov najupečatljiviji znak su crni čuperci na vrhovima špicastih ušiju, koji mu pomažu da locira i najtiši šum, kao i kratak rep sa crnim vrhom. Sa velikim šapama koje deluju kao krplje, ris se sa lakoćom kreće kroz dubok sneg, prateći svoj plen. Plen su mu uglavnom srne, divokoze i zečeve.
Gde se krije ris?
U Srbiji danas opstaju dve genetski odvojene populacije risa. Prva, stabilnija grupa pripada karpatskom risu i naseljava guste šume istočne Srbije, poput Nacionalnog parka Đerdap.
Druga, kritično ugrožena podvrsta jeste balkanski ris koji je zakonom proglašen za strogo zaštićenu vrstu i prirodnu retkost. Njegova poslednja utočišta u našoj zemlji su surovi i nepristupačni masivi na jugu i jugozapadu – Šar-planina, Prokletije… Balkanski ris je izraziti samotnjak, aktivan je uglavnom noću i u sumrak, a jedna jedinka zahteva ogromnu teritoriju samo za sebe, koju ljubomorno čuva od drugih mužjaka.
Opstanak risa u Srbiji ugrožen je ljudskim faktorom. Dve najveće pretnje sa kojima se suočava su:
– Krivolov: Iako je lov na risa strogo zabranjen i kažnjiv visokim novčanim i zatvorskim kaznama, ilegalni odstrel i dalje predstavlja ogromnu opasnost.
– Nedostatak hrane: Nekontrolisani lov na srne i divokoze direktno ugrožava risa, ostavljajući ga bez primarnog izvora hrane.
Zbog izolovanosti malih grupa, dolazi i do parenja u srodstvu, što slabi genetski kod vrste i smanjuje šanse za preživljavanje novih generacija.
Povratak risa po imenu Rista u divljinu Đerdapa uz pomoć GPS ogrlice pokazao je da nauka i čuvari prirode čine sve da razumeju i sačuvaju ovu vrstu. Ali, sudbina balkanskog risa zavisi od svesti svih nas!
