Popularni crtani film iz 1949. godine stvorio je mit o večitom okršaju između lukavog Kojota Genija i brze Ptice Trkačice.
U svetu animacije, Kojot koristi izumljene sprave kako bi uhvatio svoj plen, što se redovno završava eksplozivnim neuspehom dok ptica bezbrižno odjuri.
Međutim, nedavni prizori iz prirode, poput ptice koja izaziva kojota u Arizoni ili fotografije iz Južne Kalifornije na kojoj kojot drži mrtvu pticu trkačicu, nameću pitanje koliko se stvarni život ovih životinja poklapa sa onim sa malih ekrana.
Pravi profil brze ptice iz pustinje
Za razliku od svoje mršave animirane verzije, velika ptica trkačica (Geococcyx californianus) zapravo je zdepasta ptica i najveći predstavnik porodice kukavica. Umesto poznatog zvuka „bi-pip“, u prirodi se oglašava potmulim gukanjem.
Zbog svoje težine nije vešt letač, ali je na zemlji izuzetno okretna i postiže brzine do 30 kilometara na čas. Prepoznatljiva je po jarko plavoj i narandžastoj koži iza očiju, tamnoj kresti i dugačkom repu koji joj služi kao kormilo pri brzim promenama pravca.
Ptica trkačica kao opasan predator
Iako je u crtanom filmu prikazana isključivo kao plen, ptica trkačica je u stvarnosti vrhunski i spretan lovac. Njena ishrana obuhvata guštere, škorpije, pa čak i zvečarke. Otrovne zmije lovi tako što ih hvata i udara o stene dok ih ne usmrti, a ukoliko je ulov prevelik da ga proguta odjednom, hoda sa ostatkom zmije koji joj visi iz kljuna, pokazujući svoju lovačku dominaciju.
Kojotova ishrana i stvarni odnos snaga
S druge strane, kojoti su izuzetno prilagodljivi svaštojedi koji koriste oštar vid i miris kako bi pronašli hranu. Prema rečima ekologa Skota Henkea sa Univerziteta „Texas A&M“, kojoti jedu ono što im je u datom trenutku najdostupnije. U proleće i leto hrane se voćem, bobicama i mahunama, u jesen skakavcima, dok se tek zimi okreću lovu na glodare i zečeve. Kada bi kojot zaista odlučio da juri pticu trkačicu na pravoj liniji, lako bi je stigao, jer može da razvije brzinu od čak 70 kilometara na čas.
Zašto je ptica trkačica retko na meniju
Uprkos velikoj brzini kojota, ptica trkačica uspeva da pobegne zahvaljujući svojoj izuzetnoj manevarskoj sposobnosti. Naglim promenama pravca i cik-cak trčanjem kroz pustinjsko žbunje ona uspešno usporava predatora. Njeno poslednje utočište je skok u vazduh i sletanje na grane drveća, gde je kojot ne može dohvatiti.
Tokom istraživanja u kojima je analizirao sadržaj stomaka oko 1.000 kojota, dr Henke je izuzetno retko nalazio tragove ove ptice. Fotografisana situacija u kojoj je kojot uhvatio trkačicu verovatno je rezultat trenutka kada je ptica bila dekoncentrisana sopstvenim lovom, ili je kojot jednostavno pronašao već stradalu jedinku.
Štednja energije kroz biljnu ishranu
Većina kojota u prirodi izbegava aktivnu potragu za ovim neuhvatljivim pticama jer im se lov jednostavno ne isplati. Biljke i lakše dostupni plen ne beže i ne zahtevaju veliki utrošak energije, pa kojoti radije biraju jednostavnije obroke.
Čini se da je čuveni crtani Kojot mogao sebi da uštedi mnogo truda i nevolja da je, umesto naručivanja opreme, jednostavno promenio ishranu i prešao na vegetarijanski jelovnik.
