Sigurno ste često čuli priču od vaših deka i baka kako su išli peške, neprohodnim stazama do škole, posla i kako je sve to bilo dosta teže nego danas. Koliko god da vam je ta priča u detinjstvu zvučala dosadno, u njoj se krije velika istina. Teški uslovi života, a vruća leta i hladne zime, stvorili su nesalomivu izdržljivost, duboku solidarnost i ponos koji se ne savija ni pred kakvim nepogodama.
Kada govorimo o kanjonima, nemilosrdnim zimama i jakom vetru, odmah nam na pamet pada Pešterska visoravan.
Čeličenje na Pešteru
Kada zima okuje Peštersku visoravan, a temperature se spuste daleko ispod nule, život na ovom prostoru dobija jednu epsku dimenziju. Surova klima Peštera je dovela do toga da stanovnici ovih krajeva razviju veliku psihološku otpornost. Kad biste proveli samo par dana na Pešteru, uverili biste se da ljudi odatle imaju sposobnost da prepreke prime bez kuknjave, sa verom u sopstveni rad. Pešterski domaćin je sinonim za stabilnost, on je čovek od reči, odmeren i snažan, jer ga odrastanje u takvoj sredini učini takvim.
Kanjoni i vrleti: Izolacija koja je sačuvala slobodu i solidarnost
Dok su ravni i otvoreni prostori kroz istoriju često bili laki plen za osvajače, nepristupačni kanjoni i planinski masivi Srbije funkcionisali su kao tvrđave slobode. U tim vrletima, daleko od drumova, srpski narod je uspeo da sačuva svoj identitet, jezik i običaje. Međutim, ta geografska izolovanost nije rodila sebičnost, već zajedništvo.
Iz života u planinskim bespućima izrodio se jedan od najlepših socijalnih fenomena našeg sela: moba. Kada sneg zaveje puteve čitava zajednica se podizala na noge.
Odbrana časti i kult gostoprimstva
Planinski reljef je snažno uticao i na sistem vrednosti. Tamo gde je preživljavanje zavisilo od lične snalažljivosti, visoko su se cenili čast, dostojanstvo i slobodarski duh. Ponos goirštaka nije proistekao iz materijalnog bogatstva, već iz svesti o sopstvenoj slobodi i sposobnosti da se gospodari svojim parčetom zemlje, uprkos surovoj prirodi i istorijskim nedaćama.
U tim krajevima rođeno je i čuveno srpsko gostoprimstvo. Putnik namernik koji bi zalutao u vrleti Tare, Golije ili Peštera nikada nije naišao na zatvorena vrata. Deljenje onog malo hrane što se ima sa potpunim strancem postalo je zakon. Priroda je naučila našeg čoveka da je život dragocen i da je pružanje utočišta drugome najviši izraz ljudskosti.
Nasleđe divljine u modernom dobu
A danas, kada većina nas živi u komforu modernih gradova, genetski kod isklesan u mrazevima i planinskim vrletima i dalje živi u nama. Srpska priroda nije bila blaga prema našim precima, ali je stvorila narod koji je žilav, ponosan i sposoban da preživi sve.
Ni ne čudi što danas mnogi od nas odaberu budućnost u mirnijim krajevima naše zemlje.
