Prijateljstva imaju svoje faze
Promene u prijateljskim odnosima prirodan su deo života. Istraživanje koje je tokom sedam godina pratilo više od 600 odraslih osoba u Holandiji pokazalo je da veličina njihovih društvenih mreža uglavnom ostaje stabilna, ali da se ljudi koji ih čine vremenom menjaju. Samo oko 30 odsto osoba kojima su se učesnici obraćali za lične razgovore ili praktičnu pomoć zadržalo je tu ulogu i nakon sedam godina.
Do prekida odnosa često dolazi bez svađe ili velikog sukoba. Ljudi se sele, menjaju posao, osnivaju porodice ili napuštaju okruženja u kojima su se njihovi putevi nekada ukrštali. Kako se okolnosti menjaju, tako se menja i krug bliskih ljudi.
Pojedina prijateljstva završavaju se naglo i bolno, dok druga postepeno gube mesto u svakodnevici. To, međutim, ne znači da su bila beznačajna ili da lepi trenuci koje smo s nekim podelili gube vrednost.
Nostalgija može da ublaži osećaj gubitka
Psiholoziu nizu studija utvrdili su da se nostalgična sećanja često odnose na bliske ljude i značajne životne događaje. Takva sećanja mogu da ojačaju osećaj povezanosti, pozitivnu sliku o sebi i poprave raspoloženje.
Nostalgija, ipak, može biti i gorko-slatka. Kada se prijateljstvo završi bez objašnjenja ili nakon bolnog iskustva, prisećanje na lepe trenutke može istovremeno doneti toplinu i tugu. Ipak, ona ne mora da nas zadržava u prošlosti. Može da nam pomogne da sagledamo sopstveni život kao celinu i prepoznamo vrednost iskustava koja su nas oblikovala.
Oprost ne zahteva obnovu odnosa
Setiti se nekoga sa toplinom ne znači opravdati sve što je učinio. Čovek može da ceni lepe trenutke koje je proveo sa bivšim prijateljem, a da pritom ne umanjuje povredu koju je doživeo i razloge zbog kojih je odlučio da prekine kontakt.
Istraživanje sprovedeno na Hope koledžu pokazalo je da prisećanje na nepravdu i zadržavanje ogorčenosti mogu da izazovu snažnije negativne emocije, kao i porast pulsa, krvnog pritiska i napetosti mišića. Razmišljanje usmereno ka empatiji i oproštaju bilo je povezano sa slabijim reakcijama na stres i većim osećajem kontrole.
Važno je, međutim, da oproštaj ne mora da podrazumeva razgovor sa osobom koja nas je povredila, pomirenje ili ponovno uspostavljanje kontakta. U istraživanju učesnici nisu morali nikoga da pozovu niti da obnove odnos. Promena se odvijala u njihovom načinu razmišljanja.
Zahvalnost i granice mogu da postoje zajedno
Ono što smo nekada imali može da postoji uporedo sa odlukom da određeni odnos ostane završen. Granice koje smo postavili mogu i dalje biti neophodne, bez obzira na to što su uspomene na zajedničke trenutke lepe.
Neki ljudi bili su važan deo našeg života u određenom periodu, pružali nam podršku, donosili radost i pomogli nam da postanemo ono što smo danas. Činjenica da su se naši putevi razišli ne briše njihov nekadašnji značaj.
Zato fotografiju koju uporno preskačemo možda vredi pogledati još jednom. Ne da bismo ponovo otvorili vrata zatvorenog odnosa, već da bismo prihvatili da su i lepi i bolni trenuci deo našeg iskustva. Možemo da sačuvamo ono što nam je nekada značilo, a da istovremeno nastavimo dalje, sa granicama koje su nam danas potrebne.
