Kolega nas pohvali za dobro obavljen posao, a mi odmah dodamo da je moglo i bolje. Prijatelj kaže da nam nešto lepo stoji, a mi odgovorimo: „Ma, to je neka stara stvar.”
Pohvala nam možda prija, ali kao da ne znamo šta ćemo s njom. Umesto da kažemo „hvala”, počnemo da je umanjujemo ili menjamo temu.
Tuđe lepe reči ponekad je teško prihvatiti
Kada smo strogi prema sebi, lakše primetimo ono što nije uspelo nego ono što smo uradili dobro. Drugi vide završen posao, a mi se sećamo gde smo zastali, šta smo zaboravili i šta bismo sada promenili. Zato nam njihova pohvala može zvučati preterano, iako je iskrena.
Istraživanje objavljeno u časopisu Journal of Experimental Social Psychology pokazuje da ljudima sa nižim samopoštovanjem može biti teže da prihvate komplimente bliskih osoba, naročito kada se pohvala ne uklapa u njihovo mišljenje o sebi.
Ipak, zbunjenost pred lepom rečju ne govori sama po sebi da neko ima loše mišljenje o sebi. Nekome je neprijatno kada je u centru pažnje, a neko jednostavno nije navikao da ga drugi otvoreno hvale.
Briga da ćemo delovati umišljeno
Ponekad pohvalu odbacujemo jer ne želimo da zvučimo kao da se hvalimo. Čini nam se da je pristojnije reći „nije to ništa” ili „svako bi to mogao”.
Ali možemo da se zahvalimo bez dodatnog objašnjavanja. Kada kažemo „hvala, drago mi je da ti se dopalo”, prihvatamo ono što nam je sagovornik rekao.
Ako je u poslu učestvovalo više ljudi, možemo pomenuti i njih: „Hvala, baš smo se potrudili.” Tako priznajemo zajednički rad, uključujući i svoj.
Uspeh pripisujemo sreći, a greške sebi
Neko danima priprema prezentaciju, proverava podatke i vežba šta će reći. Kada sve prođe dobro i dobije pohvalu, odgovori da je tema bila laka ili da je imao sreće.
Možda su mu okolnosti išle naruku, ali je i priprema imala svoju ulogu. Vredi primetiti da li često tako govorimo o svojim uspesima. Da li bismo i tuđi trud tako brzo pripisali sreći?
Posao može biti dobro urađen iako nije savršen. To što znamo šta bismo sledeći put promenili ne umanjuje ono što je ovog puta uspelo.
I onaj ko daje kompliment može da bude nesiguran
Dok se mi pitamo kako da odgovorimo, osoba preko puta možda razmišlja da li je uopšte trebalo nešto da kaže.
U eksperimentima sa iskrenim komplimentima, ljudi su očekivali da će primaocima biti neprijatnije nego što im je zaista bilo. Istovremeno su potcenjivali koliko će ih njihove reči obradovati. To ne znači da svaki kompliment svakome prija. Ipak, lepa reč često bude bolje primljena nego što osoba koja je izgovara očekuje.
Dovoljno je da kažemo „hvala”
Sledeći put kada nas neko pohvali, možemo da pokušamo da izostavimo ono „ali” koje obično dolazi posle zahvalnosti.
„Hvala, znači mi što si to primetio” sasvim je dovoljan odgovor. Kao i „drago mi je da ti se dopalo”.
Ako osetimo potrebu da odmah osporimo pohvalu, možemo da zastanemo i primetimo šta nam je prošlo kroz glavu. Da li mislimo da osoba preteruje, da nismo zaslužili priznanje ili da ćemo sada morati svaki put da budemo jednako dobri?
Ne moramo odmah da promenimo mišljenje o sebi. Za početak, možemo da saslušamo lepu reč i zahvalimo se, bez traženja razloga da je odbacimo.
