Nastao krajem 20. veka u predgrađima Pariza, parkur svoje korene vuče iz takozvanog prirodnog metoda koji je početkom 20. veka razvio francuski oficir Žorž Hebert.
Kroz praktične vežbe trčanja, skakanja, penjanja i održavanja ravnoteže, cilj je bio osposobiti telo da savlada bilo koju prepreku u prirodi. Krajem osamdesetih godina, David Bel i grupa mladića pod nazivom Yamakasi preneli su ovaj koncept na beton, betonske zidine i krovove Pariza, stvorivši modernu disciplinu kakvu danas poznajemo.
Osnovni principi: Biti efikasan, a ne samo atraktivan
Za razliku od freerunning-a, koji stavlja akcenat na akrobatiku, estetiku i salto skokove, izvorni parkur se vodi surovim minimalističkim principom: kako stići od tačke A do tačke B na najbrži, najefikasniji i najsigurniji mogući način, koristeći samo sopstveno telo.
Tehnika doskoka i hvatanja za vrh zida ili prepreke rukama dok su noge oslonjene na vertikalnu površinu. Skok sa jedne uske površine na drugu, gde je ključ u savršenoj kontroli ravnoteže pri doskoku. Specifičan kolut preko ramena pri doskoku sa visine koji silu udara raspoređuje duž tela i čuva zglobove.
