Džon Ronald Ruel Tolkin za takvo iskustvo upotrebio je neobičan izraz, The Long Defeat, odnosno dugi poraz. Na prvi pogled, u tim rečima ima nečeg duboko pesimističnog, kao da je čovek osuđen da se bori u bici koju ne može da dobije.
Ali Tolkin nije bio pisac beznađa. Iza njegovog „dugog poraza“ nalazi se nešto mnogo dublje: hrišćansko razumevanje istorije u kojem čovek nije pozvan da mu pobeda bude zagarantovana, već da ostane veran onome što smatra dobrim i istinitim, čak i onda kada neće doživeti njegov trijumf.
Tolkin je dobro poznavao svet koji se ruši. Kao mlad britanski oficir preživeo je Prvi svetski rat i bitku na Somi, dok mnogi njegovi prijatelji nisu. Gledao je kako Evropa, uverena u sopstveni napredak, nauku i civilizaciju, pretvara industrijska dostignuća u artiljeriju, mitraljeze i bodljikavu žicu. Njegova generacija potom je dočekala i još jedan svetski rat. Zato zlo kod Tolkina nije strašno samo zato što ubija čoveka, već i zato što uništava svet u kojem čovek zna ko je: dom, predanje, sećanje, jezik, lepotu i sve ono što mu govori da nije slučajni prolaznik kroz istoriju.
Zato Frodo i Sem ne kreću na put da bi osvojili svet. Oni ne žele carstvo, vlast, bogatstvo ili slavu. Žele nešto naizgled mnogo manje, a upravo zato mnogo veće: da postoji mesto na koje se čovek može vratiti, kuća, bašta, stare priče, prijatelji i svet koji su nasledili i koji bi trebalo da ostave onima koji dolaze posle njih. U tom smislu Tolkinova priča prestaje da bude samo fantastika i postaje priča o civilizaciji. Jer civilizacija se ne brani samo na državnim granicama; ona se čuva u porodici, hramu, knjizi, jeziku, pesmi, običaju, imenu i sećanju. Čuva se svaki put kada jedna generacija kaže sledećoj: ovo smo nasledili, sada je na vama da ga sačuvate.
Problem je, međutim, u tome što onaj ko tako razume istoriju mora da prihvati mogućnost da neće videti pobedu. Možda će čitav život gledati povlačenje, izgubiti kuću, dočekati nestanak države u kojoj je rođen ili videti pomeranje granica za koje je verovao da su trajne. Možda će se učiniti da je sve za šta su živeli njegovi preci nestalo. Upravo tu počinje Tolkinov Long Defeat, ne kao slavljenje poraza, već kao odbijanje da poraz dobije pravo da odredi šta je istina i ko smo mi.
To je duboko hrišćanska misao. U samom središtu hrišćanstva nalazi se događaj koji je, meren logikom ovoga sveta, izgledao kao potpuni poraz. Hristos ulazi u Jerusalim, a samo nekoliko dana kasnije biva izdan, napušten, ponižen, mučen i raspet. Učenici se razilaze, Petar se odriče Učitelja, mase koje su ga pozdravljale više nema. Na Golgoti ostaje Krst. Ako bismo Veliki petak posmatrali isključivo očima političke moći, sve je završeno: Rim ima državu, legije, sud i silu, a Hristos je raspet. Pa ipak, Veliki petak nije kraj priče. Posle Golgote dolazi Vaskrsenje. Upravo je tu hrišćanstvo unelo u evropsku civilizaciju jednu od svojih najdubljih ideja: pobednik nije samim tim u pravu, a poraženi nije samim tim izgubio smisao svoje borbe.
Postoje, dakle, vrednosti veće od ovozemljskog uspeha, postoji vernost koja je važnija od trenutne koristi i postoje stvari koje čovek ne sme da proda čak ni onda kada mu se čini da je njihova odbrana uzaludna. Postoje i porazi koji tek posle mnogo vremena otkriju da nisu bili kraj. Kada se ta ideja jednom razume, postaje moguće razumeti i jedan neobičan fenomen srpske istorije, Kosovo.
Malo je naroda koji su u samo središte svog istorijskog pamćenja postavili događaj pamćen kroz stradanje i žrtvu. Kosovski boj 1389. godine bio je istorijski događaj. Kosovski zavet je nešto drugo. On je nastajao u dugom trajanju, u Crkvi, epskoj pesmi, manastirima, porodičnom pamćenju i vremenu bez sopstvene države. Istorijski Kosovo i zavetno Kosovo zato ne treba mešati. Jedno pripada istoriografiji, drugo načinu na koji je jedan narod vekovima davao smisao sopstvenom istorijskom iskustvu.
Srpska država nije nestala 1389. godine. Trajala je još decenijama, menjala oblike, ratovala, sklapala saveze i pokušavala da preživi, sve dok 1459. padom Smedereva nije ugašena srednjovekovna srpska državnost. Ali nije nestao narod. Ostala je Crkva, ostali su manastiri, jezik, krsna slava, pesma, imena i pamćenje. Ostalo je i Kosovo. Narod koji je izgubio državu nastavio je da je nosi u istorijskoj svesti, pa je Kosovo vremenom prestalo da bude samo geografija i postalo mera vernosti.
U narodnoj epici ta ideja dobija svoj najpoznatiji izraz u izboru kneza Lazara između zemaljskog i nebeskog carstva: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka.“ To nije zapisnik sa bojnog polja niti vojna strategija. To je teologija istorije. I tu se, preko ogromne vremenske i kulturne udaljenosti, Kosovski zavet neobično približava Tolkinovom Long Defeat. Ne zato što je Tolkin pisao o Kosovu , naravno da nije, niti zato što su Kosovski boj i njegova književnost iste priče jer nisu.
Veza je dublja: obe ideje izrastaju iz hrišćanskog odbijanja da se trenutni odnos snaga proglasi poslednjim sudom istorije.
Jer istorija traje duže od nas. To je nešto što Srbi naročito dobro znaju. Koliko je puta u našoj prošlosti izgledalo da je nešto završeno? Posle 1389, posle 1459, posle Velike seobe 1690, posle slomljenih ustanaka, okupacija, ratova i progona? Koliko je puta neka generacija mogla da pogleda oko sebe i zaključi da je sve gotovo? Pa ipak nije bilo gotovo. Između Kosovskog boja i povratka srpske vojske na Kosovo 1912. prošlo je više od pet vekova, a između Velike seobe 1690. i 1912. više od dva stoleća. To je vreme duže od života nekoliko generacija i zato istorija ovog prostora uči čoveka da bude oprezan sa rečima „zauvek“ i „nikada“.
Carstva koja su sebe smatrala večnim su nestala. Granice koje su izgledale nepromenljive često su menjane. Države su nastajale, nestajale i ponovo nastajale. Zato nijedna generacija nema pravo da trenutno stanje sveta proglasi konačnim ishodom istorije. To važi i za našu.
Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive pod ogromnim teretom neizvesnosti, pritisaka i straha za budućnost. Upravo zato je možda važnije nego ikada razumeti šta Kosovski zavet nije. On nije poziv da se voli smrt, i nije zahtev da se tuđa patnja ne vidi. Ako ga tako razumemo, promašili smo i Kosovo i hrišćanstvo. Njegova dublja poruka jeste nešto drugo: ne pristaj da nestaneš. Ne odriči se sebe zato što je neko trenutno jači. Ne zaboravljaj svoje svetinje, svoje pretke i svoje ime. Ne odustaj od prava da postojiš i ne proglašavaj jedan istorijski trenutak za večnost.
To je borba koja može da traje veoma dugo. Jedna generacija možda neće videti rešenje, ni druga, možda ni treća. Ali čovek nije odgovoran za celokupan tok istorije. Odgovoran je za ono što mu je povereno: za porodicu, veru, istinu, jezik, pamćenje, grobove predaka, svetinje i pravo svog naroda da traje. Odgovoran je i za to da onima koji dolaze posle njega ne ostavi prazne ruke.
Možda je to najlepša slika istorije: ne mora jedna generacija da stigne do kraja puta. Dovoljno je da zastavu ne baci u blato, da je sačuva i preda sledećoj. Ona će ići koliko može, a onda je predati nekoj narednoj. Tako narodi opstaju duže od carstava.
Zato Kosovski zavet nije samo priča o 1389. godini. Kao istorijski događaj, Kosovski boj pripada XIV veku, ali kao pamćenje Kosovo pripada vekovima. Njegova najdublja poruka možda nije obećanje da nikada nećemo izgubiti, jer istorija nam tako nešto nikada nije obećala. Poruka je teža: gubitak ne mora da odredi ko si.
Zato se treba sećati 1389. i 1690, ali i 1912, 1944. i 1999. godine. Ne zato što su to isti događaji jer nisu već zato što nas podsećaju koliko se istorijske okolnosti menjaju i koliko je opasno trenutni odnos moći proglasiti večnim. Oni koji danas izgledaju kao gospodari istorije sutra mogu biti samo fusnota u njoj, dok narod koji čuva svest o sebi može preživeti i onda kada mu istorija nije naklonjena.
Zato „nema predaje“ ne sme da znači da nema razuma i da nema mira ili razgovor. Naprotiv, nema predaje znači da nema predaje sopstvenog postojanja: nema predaje pamćenja, svetinja, identiteta i nade.
Kosovo se, uostalom, ne čuva samo onda kada se o njemu govori. Čuva se kada na Kosovu ostane srpsko dete, kada zvoni zvono manastira, kada se služi Liturgija, kada se obnovi kuća, obradi zemlja i upali sveća na grobu predaka. Čuva se kada čovek ostane tamo gde su mu živeli otac i deda i kada to može da učini bez straha. To je mnogo veća pobeda od izrečene parole. To je pobeda trajanja.
I možda se upravo tu najdublje susreću Tolkin, hrišćanstvo i Kosovski zavet. Ne u obećanju da dobri ljudi nikada neće gubiti, gubiće. Ne u obećanju da će pravda uvek pobediti za našeg života, možda neće. Nego u uverenju da čovek ne sme da preda Istinu samo zato što njena pobeda kasni. Tolkin je to nazvao The Long Defeat. Hrišćanstvo nas je tome učilo mnogo pre njega, a srpski narod je tu istinu živeo vekovima.
Zato možda najvažnije pitanje za našu generaciju nije hoćemo li mi videti konačnu pobedu. Možda hoćemo, možda nećemo. Važnije je šta ćemo predati onima koji dolaze posle nas: zaborav ili pamćenje, strah ili veru, predaju ili pravo da jednog dana nastave tamo gde smo mi morali da stanemo.
Konačni ishod istorije nije u našim rukama, ali vernost jeste. I zato, kada nam se učini da je istorija ponovo postala Veliki petak, treba se setiti jedne stvari: hrišćanstvo se nije rodilo iz uverenja da Velikog petka neće biti. Naprotiv, ono nas uči da kroz Veliki petak treba proći ne izgubivši veru. Posle Velikog petka dolazi Velika subota, a posle smiraja Velike subote dolazi Vaskrsenje.
Zato se danas molimo pre svega za mir, bezbednost, dostojanstvo i opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Da ostane, da traje i da dočeka svoje Vaskrsenje.
