Pjedras Negras nalazi se uz granicu sa Teksasom, nasuprot američkom gradu Igl Pasu. Za vreme Drugog svetskog rata tamošnje restorane često su posećivali vojnici i njihove porodice iz obližnje baze.
Jedne večeri u restoran „Victory Club“ stigla je grupa žena čiji su muževi bili američki vojnici. Želele su nešto da pojedu, ali kuhinja više nije radila. Dočekao ih je Ignacio Anaja, tada šef sale.
Umesto da ih odbije, ušao je u kuhinju i potražio sastojke koje je mogao brzo da pripremi.
Tortilje, sir i halapenjo papričice
Anaja je kukuruzne tortilje isekao na trouglove i ispržio ih. Na svaki komad stavio je sir i krišku ukiseljene halapenjo papričice, a zatim ih kratko zagrejao kako bi se sir otopio.
Kada su ga gošće pitale kako se jelo zove, odgovorio je: „Nacho’s Special“, odnosno „Načov specijalitet“. Načo je bio njegov nadimak, izveden od imena Ignacio.
Jelo je ubrzo uvršteno u meni kao „Nachos Especiales“. Recept se proširio i na američku stranu granice, a 1949. godine objavljen je u kuvaru jedne crkvene zajednice iz Igl Pasa.
Prvi načosi nisu izgledali kao velike porcije koje se danas služe sa mesom, pasuljem, pavlakom i različitim sosovima. Svaki komad tortilje pripreman je zasebno, sa sirom i jednom kriškom papričice.
Nadimak koji je postao naziv jela
Anaja nije zaštitio naziv svog specijaliteta. Kada je njegova porodica kasnije pokušala da proveri mogućnost registracije, izraz „načosi“ već je bio u širokoj upotrebi.
Sedamdesetih godina pojavila se nova verzija namenjena prodaji na stadionima. Preduzetnik Frenk Liberto počeo je da koristi tečni sos od sira koji se lako i brzo sipao preko tortilja. Upravo takva priprema doprinela je širenju načosa na sportskim događajima, u bioskopima i restoranima brze hrane.
Ignacio Anaja kasnije je otvorio svoj restoran u Pjedras Negrasu. Njegovo ime danas nije poznato koliko jelo koje je napravio, ali je njegov nadimak ostao u nazivu.
