Tokom poslednjih godina, priroda političkog sukoba u Srbiji počela je da se menja. Pored tradicionalnih političkih stranaka, sve značajniju ulogu dobijaju različite formalne i neformalne grupe, pokreti, aktivističke organizacije i grupe za pritisak, koje koriste javne krize, tragedije i različite oblike društvenog nezadovoljstva za političku mobilizaciju, osvajanje medijskog prostora i organizovanje različitih oblika institucionalnog i vaninstitucionalnog pritiska. Politički život time sve manje ostaje ograničen na tradicionalne institucije, parlament i izborni proces, a sve više se prenosi na ulice, društvene mreže, medije i različite oblike građanske neposlušnosti.
Međutim, možda najvažnija promena nije u mestu na kojem se politička borba vodi, već u jeziku kojim se ona vodi. Politički protivnik sve ređe je samo neko čiji su program, ideologija ili postupci pogrešni. On postaje moralna kategorija. Na jednoj strani konstruiše se slika poštenih, obrazovanih, pristojnih i odgovornih građana, dok se na drugoj nalaze korumpirani, primitivni ili moralno kompromitovani pojedinci. Politička podela tako postepeno prerasta u podelu između „pravednih“ i „korumpiranih“, između onih koji sebi pripisuju moralnu čistotu i onih kojima se ona unapred odriče.
Upravo tu se otvara jedno od najvažnijih pitanja savremene srpske demokratije: šta se dešava sa društvom kada politički protivnik prestane da bude legitimni suparnik i postane moralni neprijatelj?
Politika je oduvek podrazumevala diferencijaciju, sučeljavanje i borbu različitih ideja i interesa. Međutim, praksa nam pokazuje da se priroda političkog sukoba se bitno menja onda kada protivnik prestane da bude neko ko zastupa drugačije interese i postane drugoj strani moralno neprihvatljiv. U tom trenutku politička podela više nije samo pitanje vlasti, programa ili ideologije, već borba između „pravednih“ sa jedne strane i „korumpiranih“ sa druge, odnosno dobra i zla, čistog i nečistog.
Polazište za teorijsko razumevanje ovog političkog mehanizma nalazimo kod Karla Šmita, nemačkog pravnika, političkog teoretičara i jednog od najuticajnijih, ali i najozloglašenijih mislilaca XX veka. U pojmu političkog on razdvaja osnovne distinkcije različitih sfera ljudskog delovanja. U moralu to je razlika između dobra i zla, dok političko počiva na razlikovanju prijatelja i neprijatelja. Za Šmita te kategorije nisu istovetne: politički neprijatelj ne mora samim tim biti moralno zao.
Prema njegovom mišljenju, upravo njihovo spajanje proizvodi jednu od najopasnijih transformacija političkog sukoba. Šmit upozorava da moralne, verske i druge suprotnosti mogu dostići takav intenzitet da postanu političke. Kada se neprijatelj istovremeno degradira i u moralnim kategorijama, on može biti predstavljen kao čudovište koje više nije dovoljno pobediti, već ga treba potpuno ukloniti i uništiti.
Iz svega navedenog proizilazi i moje najveće strahovanje, kako će izgledati budući izborni proces u Srbiji? Ukoliko je blokaderska strana, vođena gotovo fanatičnim političkim puritanizmom, spremna da svesno diskvalifikuje i od sebe odbaci ogroman deo biračkog tela samo zato što ono ne deli njene političke i vrednosne stavove, ona time istovremeno sužava i sopstveni prostor za bilo kakvu potencijalnu izbornu pobedu. Tada se neizbežno postavlja pitanje: šta postaje krajnji cilj političkog delovanja ako više nije pridobijanje većine građana? Ako druga strana nije biračko telo koje treba ubediti, već moralno kompromitovana grupa koju treba isključiti, jahati, dinstati, bacati u reke….., šta nakon izbora može uslediti osim daljeg produbljivanja društvene krize?
U takvoj atmosferi ne iznenađuje ni sve izraženija personalizacija političkog obračuna: napadi na policajce, političare, sudije, novinare i druge pojedince koji su se usudili da javno iznesu stav različit od onoga koji zastupa grupa koja je sebi pripisala poziciju moralne superiornosti. Upravo tu politički puritanizam pokazuje svoju najopasniju stranu: ne traži više od građanina da izabere između dve politike, već da se opredeli između navodnog dobra i zla. Politički protivnik tada prestaje da bude suparnik koga treba pobediti na izborima, već postaje moralno nepodoban pojedinac čije se pravo na legitiman politički stav dovodi u pitanje.
Problem postaje još jasniji u analizi populizma Jan-Vernera Milera, političkog teoretičara i profesora političke teorije na Univerzitetu Prinston. U Milerovoj analizi ovakva logika delovanja ima izrazito populistički karakter jer jedan politički akter prisvaja pravo da sebe predstavlja kao jedini autentični narod. Opasnost leži u moralizovanom antipluralizmu: jedan deo društva proglašava autentičnim narodom, dok se politički protivnici predstavljaju kao nemoralna i korumpirana elita. „Pravi narod“ istovremeno se zamišlja kao pravedan i moralno čist.
Tako nastaje posebno moćan oblik političke agitacije. Više se ne tvrdi samo: „Mi smo u pravu, a oni greše“, već: „Mi smo pošteni, a oni su korumpirani.“ Sledeći korak je još radikalniji: ako mi predstavljamo pošten narod, onda onaj ko nam se suprotstavlja ne može istinski pripadati tom narodu. Miler zato populističku pretenziju naziva moralizovanim oblikom antipluralizma jer samo jedna strana polaže pravo da govori u ime celine.
Upravo ovde leži paradoks savremene demokratske stvarnosti kod nas. Određeni politički pokret može nastati iz opravdanog nezadovoljstva građana, ali destruktivan pravac uzima istog časa kada usvoja logiku moralne isključivosti. Opasnost ne počinje kada građani kažu da je vlast korumpirana. Ona počinje kada se iz toga izvede zaključak da je svako ko nije sa njima deo koruptivnog sistema. Nažalost, danas smo u Srbiji svedoci napada ne samo na one koji zastupaju suprotan stav, već i na sve koji pokušavaju da ostanu neutralni i zadrže pravo na sopstveno mišljenje. Sve to sa sobom donosi zloduh takozvanih „levih skretanja“ iz Drugog svetskog rata i ideološke fanatičnosti koja ne uvažava pravo drugog na mišljenje, različitost, pa čak ni na političko postojanje. Iz takvih teza, koje podrivaju same postulate demokratije, teško mogu proizaći društveni dijalog i isceljenje, naprotiv, one otvaraju prostor za još veće nemire, sukobe i, u krajnjoj liniji, stradanje.
Demokratija zato ne zahteva ukidanje političkih borbi i sučeljavanja, ali granica se mora nalaziti tamo gde protivniku prestajemo da priznajemo pravo da bude protivnik. U tom trenutku Šmitov politički neprijatelj postaje moralno zlo, a politička borba ona za „pročišćenje“ zajednice. Najopasnija politička podela zato možda nije ona između levice i desnice, vlasti i opozicije, već ona u kojoj jedna strana sebe proglasi moralno čistom, a drugu moralno nedostojnom da legitimno učestvuje u političkom životu.
Nadam se da će traumatična iskustva XX veka biti dovoljna opomena srpskom društvu da ne krene u još jedan krug međusobnih podela i sukoba, koji bi nam doneli nove patnje i stradanja, a na radost i korist onih koji su kroz istoriju znali da iskoriste naše unutrašnje podele.
Autor: Petar Đurđev, istoričar, kolumnista Panorama vesti
