Narodna nošnja je pravo porodično blago koje se pažljivo čuvalo i prenosilo sa generacije na generaciju.
Njena vrednost nije se ogledala samo u bogatoj izradi, već i u skupocenim materijalima od kojih je pravljena. Dok su čoja i sukno bili domaće proizvodnje, ukrasna srma uvožena je iz Italije i Beča, što svedoči o tome koliko se pažnje posvećivalo svakom detalju.
Upravo zbog visoke vrednosti i kvaliteta izrade, narodna nošnja oblačila se samo u najvažnijim životnim trenucima – za velike verske praznike, porodične slave, seoske svetkovine i venčanja.
Takva praksa doprinela je da mnogi kompleti ostanu sačuvani više od jednog veka, ali je presudan razlog njihove dugovečnosti ipak vrhunski kvalitet materijala i umeće tadašnjih zanatlija.
Posebnu priču nosi muška nošnja izrađena 1920. godine u selu Ljubiš na Zlatiboru. Njen vlasnik oblačio ju je svega dva do tri dana godišnje, i to za najveće praznike, krsnu slavu ili seosku slavu.
Iako retko nošena, ostala je gotovo netaknuta, predstavljajući dragoceno svedočanstvo načina života tog vremena.
Ništa manje vredan nije ni ženski komplet iz 1910. godine. Reč je o nošnji u kojoj se jedna mlada udala u Beogradu iste godine, a koja je danas porodična uspomena neprocenjive vrednosti.
Ovakvi primerci ne govore samo o modi i zanatstvu s početka 20. veka, već i o običajima, porodičnim pričama i identitetu koji se čuvao kroz odeću.
