U psihologiji se ovo objašnjava time da svaka navika u mozgu funkcioniše kao “prečica”. Kada nešto ponavljamo dovoljno puta, mozak to automatizuje kako ne bi trošio pažnju i snagu na svaku sitnicu. Zato se stare navike izvode gotovo bez razmišljanja.
Zanimljivo je da se u trenutku odluke često vodi “borba” između dva sistema: jedan deo vas zna šta bi bilo bolje na duže staze, dok drugi deo bira ono što je trenutno lakše, brže i poznatije. I u većini slučajeva, pobedi ono što zahteva najmanje napora.
Još jedan važan detalj je da promena navike ne uspeva kroz jednu veliku odluku, već kroz male ponavljane poteze. Mozak ne veruje rečima, već dokazima kroz ponašanje. Tek kada novo ponašanje postane dovoljno često, on počinje da ga tretira kao novu “prečicu”.
U suštini, problem nije u nedostatku discipline, već u tome što se stari obrasci izvode automatski, dok nove tek treba “izgraditi” kroz ponavljanje i vreme.
