Nije važno da li je reč o politici, društvenim pitanjima, sportu ili čak svakodnevnim životnim izborima, sve češće se od ljudi očekuje da zauzmu stranu. Kao da više nije dovoljno imati mišljenje, već je potrebno identifikovati se sa određenim „taborom”.
Psiholozi ovaj fenomen nazivaju društvenom polarizacijom. To je proces u kojem se razlike između grupa povećavaju do te mere da ljudi prestaju da vide jedni druge kao pojedince, a počinju da ih posmatraju isključivo kroz pripadnost određenoj grupi. Naročito su u pitanju dve grupe, što stvara utisak crno-belih pogleda na svet.
Zanimljivo je da ljudski mozak prirodno teži podelama. Još od najranijih vremena bilo je važno razlikovati „naše” od „drugih”. Takvo razmišljanje pomagalo je grupama da opstanu.
Ali ono što je nekada bilo korisno za preživljavanje danas često postaje prepreka za razumevanje.
Kada se identifikujemo sa nekom grupom, njen uspeh doživljavamo kao svoj uspeh, a njene kritičare kao lični napad. Tada prestajemo da procenjujemo informacije prema njihovoj tačnosti i počinjemo da ih procenjujemo prema tome da li potvrđuju naš pogled na svet. A mislimo da je samo takav pogled moralno ispravan.
Zbog toga se dešava zanimljiv paradoks: što više informacija imamo na raspolaganju, to ne mora značiti da ćemo biti objektivniji. Naprotiv, često tražimo samo one informacije koje potvrđuju ono u šta već verujemo. Psihologija ovaj fenomen naziva „pristrasnost potvrđivanja“.
Društvene mreže dodatno pojačavaju problem. Algoritmi nam prikazuju sadržaje koji nas zanimaju i sa kojima se slažemo. Na prvi pogled to deluje praktično, ali vremenom stvara utisak da svi normalni ljudi misle isto kao mi. Kada se susretnemo sa drugačijim stavom, on nam ne deluje samo pogrešno, već nerazumno ili čak opasno.
U takvoj atmosferi nestaje prostor za nijanse. Ljudi više nisu samo osobe koje imaju drugačije mišljenje. Postaju „oni drugi“, a kada nekoga smestimo u kategoriju „oni“, prestajemo da ga slušamo.
Poseban problem nastaje kada moral postane sredstvo grupnog svrstavanja. Tada više nije dovoljno reći da se ne slažemo sa nečijim stavom. Potrebno je dokazati da je druga strana loša, pokvarena ili zlonamerna i razgovor se pretvara u borbu za moralnu nadmoć.
Ironično, većina ljudi sebe vidi kao razumnu i otvorenu osobu. Retko ko smatra da je ekstreman, a problem je što isto misle i ljudi sa potpuno suprotne strane. Upravo zato polarizacija nije pitanje toga ko je u pravu, već kako dolazimo do zaključka da su svi koji se ne slažu sa nama automatski u krivu i loši ljudi.
Najveća posledica polarizacije možda nije sukob, već gubitak radoznalosti. Kada prestanemo da postavljamo pitanja i pokušavamo da razumemo tuđu perspektivu, prestajemo da učimo jedni od drugih.
Zdravo društvo nikada nije bilo društvo bez razlika, zdravo društvo je ono u kojem ljudi mogu da se ne slažu, a da se pritom ne doživljavaju kao neprijatelji.
U vremenu kada nas svi podstiču da izaberemo stranu, možda je najveći znak psihološke zrelosti sposobnost da u drugoj osobi vidimo čoveka pre nego protivnika.
