Sigurno vam se bar jednom dogodilo da nedeljama odlažete neku sitnicu, da biste na kraju shvatili kako vam je za njeno rešavanje bilo potrebno svega petnaestak minuta.
Pored velikih i komplikovanih projekata, često pokleknemo pred najbanalnijim obavezama poput zakazivanja pregleda, odgovaranja na e-poruku, popunjavanja jednog formulara ili kratkog telefonskog poziva. Gledanje u takve stavke na listi obaveza izaziva nam osećaj krivice, ali ni ta krivica ne uspeva da nas pokrene. Kada se konačno nateramo da završimo posao, osećamo se gotovo blesavo jer smo potrošili toliko energije na strepnju oko nečega što je trajalo kraće od kuvanja kafe. Većina stvari koje odlažemo zapravo uopšte nije teška, pa se postavlja pitanje zašto nam je onda sam početak najveća prepreka.
Pre nego što uopšte prionemo na posao, mi zapravo ne reagujemo na sam zadatak, već na sopstvenu pretpostavku o tome kako ćemo se tokom njega osećati. Unapred zamišljamo da će proces biti zamoran, da će trajati u nedogled ili da će nas suočiti sa frustracijom i neprijatnošću. Dokle god odlažemo početak, uskraćujemo sebi priliku da dobijemo informacije koje bi te crne prognoze demantovale. Pored toga, sama odluka da izbegnemo obavezu donosi trenutno olakšanje, a to kratkotrajno olakšanje deluje kao nagrada koja nas navikava da sledeći put ponovimo istu grešku.
Ovakav obrazac ponašanja najčešće je povezan sa dve izražene crte ličnosti. Osećaj manje savesnosti i organizovanosti otežava nam procenu vremena i raščlanjivanje obaveza na manje, razumljive korake. Zbog toga nam i najjednostavniji zadaci deluju ogromno, pa radije čekamo neki navodno bolji trenutak. S druge strane, izražena emocionalna osetljivost i sklonost brizi vode ka izbegavanju neprijatnih emocija koje zadatak nosi, poput neprijatnosti pri telefonskom pozivu ili straha od loših vesti pri zakazivanju pregleda. Iako odlaganje pruža brzi beg od nelagode, dugoročno stvara samo još veći pritisak.
Rešenje za ovaj krug odlaganja ne traži radikalne promene, već prilagođavanje cilja tako da postane smešno lak za postizanje. Umesto da sebi postavite imperativ da posao morate završiti, odlučite da ćete raditi samo pet minuta. Bilo da je reč o pisanju teksta, sređivanju dokumenta ili pisanju poruke, namestite štopericu i počnite. Ako nakon pet minuta zadatak i dalje bude onoliko neprijatan ili zamoran koliko ste zamišljali, dajte sebi dozvolu da stanete. U praksi se najčešće dešava suprotno, jer uviđamo da je sama pomisao na rad bila znatno teža od samog procesa.
Iako nas istorija odlaganja lako uveri da smo prosto takva osoba, crte ličnosti nisu uklesane u kamenu već predstavljaju samo opis našeg dosadašnjeg ponašanja. Jedan petominutni eksperiment neće preko noći promeniti nečiji karakter, ali učestalo ponavljanje malih pomaka postepeno menja našu sliku o sebi i ruši uverenje da smo neko ko uvek sve ostavlja za sutra.
