Brzo razmišljanje i sposobnost da se uoče obrasci među osobinama su koje se često povezuju sa inteligencijom, ali upravo one mogu predstavljati prepreku za kvalitetno slušanje. Dok sagovornik još govori, mnogi visoko inteligentni ljudi već su predvideli kraj rečenice, doneli zaključak i pripremili odgovor. U tom trenutku više ne slušaju ono što se zaista izgovara, već čekaju priliku da iznesu sopstvenu misao. Time propuštaju važne nijanse razgovora: ton glasa, emocije, oklevanje ili neizrečene poruke koje često nose jednaku težinu kao i same reči.
Problem može biti još izraženiji kod kreativnih i uspešnih pojedinaca. Istraživanja pokazuju da ljudi na višim pozicijama moći i autoriteta vremenom postaju slabiji slušaoci i ređe uzimaju u obzir tuđe perspektive. Okruženje im često nesvesno filtrira informacije, jer saradnici ublažavaju kritike ili se uzdržavaju od neslaganja. Osim toga, osobine koje doprinose profesionalnom uspehu, kao što su odlučnost, brzo prosuđivanje i samopouzdanje, mogu otežati otvoren i radoznao pristup razgovoru. Umesto istraživanja tuđeg mišljenja, javlja se potreba da se što pre dođe do odgovora.
Možda najzanimljivije otkriće odnosi se na ljude koje najbolje poznajemo. Psiholozi opisuju fenomen poznat kao „pristrasnost bliskosti“, prema kojem pažljivije slušamo strance nego partnere, prijatelje ili članove porodice. Razlog je jednostavan: za bliske osobe verujemo da već znamo šta misle, kako će završiti rečenicu i koje argumente će izneti. Umesto da zaista čujemo ono što govore danas, mi reagujemo na sliku koju smo o njima stvorili pre meseci ili čak godina. Upravo zbog toga mnogi konflikti nastaju među ljudima koji se dobro poznaju i iskreno vole, a ipak imaju osećaj da ih druga strana ne razume.
Stručnjaci ističu da se sposobnost slušanja može unaprediti vežbom i svesnom pažnjom. Prvi korak je da primetimo trenutak kada smo u glavi već formulisali odgovor dok sagovornik još govori. Korisno je i podsetiti se kako izgleda biti osoba čiji se glas teško čuje u grupi, jer takva perspektiva podstiče veću poniznost i radoznalost. Kada su u pitanju najbliži ljudi, preporuka je da im povremeno postavimo pitanja na koja zaista ne znamo odgovor. Na taj način podsećamo sebe da se ljudi neprestano menjaju i da ih ne možemo svesti na stare pretpostavke. Pravo slušanje, poručuju istraživači, nije odsustvo ometanja, već spremnost da se iznova vratimo sagovorniku i onome što pokušava da nam kaže.
