Dok se pripremamo za najradosniji hrišćanski praznik – Vaskrs, na putu se nalazi jedan dan koji se radikalno razlikuje od svih ostalih. To je Veliki petak. Dok se uveliko pripremaju trpeze i farbaju jaja, vernici širom sveta danas zastaju. Ulice su tiše, crkvena zvona ne zvone, a u domovima vlada posebna sabranost. Zašto je to tako?
Verovatno ste primetili da se na Veliki petak ne čuje zvonjava sa obližnje crkve. Razlog je duboko simboličan – zvona su u hrišćanskoj tradiciji simbol radosti. Pošto je Veliki petak dan sećanja na raspeće Isusa Hrista, radost ustupa mesto tihom poštovanju.
Bez liturgije i sa najstrožim postom
Veliki petak je jedini dan u godini kada se u pravoslavnim crkvama ne služi sveta liturgija. Zašto? Zato što je liturgija, po svom značenju, proslava vaskrsenja. Na današnji dan Hristos leži u grobu. Služi se samo Carski časovi, a zatim se u popodnevnim satima iznosi plaštanica.
Ovaj dan je propisan kao dan najstrožeg posta. Mnogi vernici se uzdržavaju od hrane i pića do iznošenja plaštanice (oko 15 časova) ili čak do zalaska sunca. Čak i kada jedu, obrok je krajnje oskudan – na stolu nema ulja, ni ribe, ni začina. Nije samo telo to koje posti; post podrazumeva i uzdržavanje od svih ometajućih misli i radnji.
Plaštanica – najtužniji trenutak dana
Oko 15 časova, koji se tradicionalno smatra časom Hristove smrti na krstu, u crkvi se dešava centralni događaj Velikog petka – iznošenje plaštanice. To je veliki platneni parament (ikona) na kome je izvezen ili naslikan lik Hrista položenog u grob.
Vernici prilaze plaštanici sa dubokim poštovanjem, klanjaju se i celivaju je. Postoji i verovanje da će se oni koji uspeju da prođu ispod stola na kome je postavljena plaštanica, ili da se provuku ispod nje, okajati grehe i izlečiti od bolesti. Plaštanica ostaje na sredini crkve do kasno uveče, kada se u procesiji (zvanično na Veliku subotu) nosi oko hrama, simbolizujući Hristov put do groba.
Narodni običaji su jasni. Na Veliki petak se ne obavljaju kućni i poljski poslovi. Preporučuje se izbegavanje: šivenja, vezenja i upotrebe igle, korišćenja eksera, čekića i bilo kakvog alata koji podseća na raspeće, pravljenja buke, slušanja glasne muzike i bilo kakvog veselja. Jedino što se preporučuje jeste tišina, molitva i odlazak na bogosluženje.
Nekome ovi običaji mogu delovati strogo ili staromodno. Međutim, suština Velikog petka nije u pukom pridržavanju pravila, već u unutrašnjoj koja nam u današnjem svetu ređe prija. To je dan da na trenutak stanemo, ugasimo ekrane i zapitamo se – kakvu žrtvu neko može podneti za mene? Veruje se da je Isus Hristos svojom smrću platio dugove čitavog čovečanstva. Stoga je tišina Velikog petka puna poštovanja, zahvalnosti i ljubavi prema žrtvi koju je Hristos pretrpeo radi nas.
Sutra, na Veliku subotu, smo u iščekivanju najradosnijeg praznika, a potom dolazi najveća radost – Vaskrs. Ali bez ovog dana tišine, ne bismo razumeli ni snagu te radosti.
