Ljubav prema duborezu kod Ivana Petkovića rodila se pre četrnaest godina. Od tada, svaki novi rad predstavlja spoj strpljenja, umeća i posvećenosti zanatu koji zahteva veliku preciznost. Njegov prvi rad bio je lik oca Nikolaja, a ono što je počelo iz želje da savlada jednu staru veštinu, vremenom je preraslo u životni poziv.
Danas iz njegove radionice izlaze ikone, nastale kroz sate vrednog rada u kojem nema mesta brzini, a ni nepažnji. Svaki potez ostaje zauvek urezan u drvetu, zbog čega je novi rad podjednako zahtevan kao i prvi.
Za izradu ikona nije dovoljna samo sigurna ruka. Ovaj posao traži i unutrašnji mir, zbog čega molitva prati gotovo svaki korak stvaranja. U radu nema buke – samo tišina, duhovna muzika i potpuna posvećenost.
Među različitim vrstama drveta, ističe da se lipa pokazala kao najbolji izbor za duborez. Njena mekoća i struktura omogućavaju da se i najsitniji detalji izvedu sa velikom preciznošću.
Bez vere i duhovnosti ni umetnost ne može imati potpuni smisao. Ivan svaki rad doživljava mnogo više od zanatskog zadatka, kao proces koji zahteva strpljenje, smirenost i poštovanje prema onome što nastaje.
Ističe da se put jedne ikone ne završava u radionici. Njeno pravo rođenje dolazi tek nakon osvećenja u crkvi, kada, prema Ivanovim rečima, oživi i progleda.
