Ljutnja koju stalno zadržavamo, tuga o kojoj ne govorimo ili strah koji pokušavamo da ignorišemo ne moraju odmah da izazovu vidljive probleme.
Ipak, ukoliko ovakav način suočavanja sa emocijama postane pravilo, unutrašnja napetost može dugo da prati svakodnevni život.
Potiskivanje osećanja ne znači da su ona nestala. Čovek može spolja da deluje mirno, dok istovremeno oseća nemir, teško se opušta, lošije spava ili neprestano razmišlja o događaju koji ga je uznemirio.
Važno je, međutim, izbeći pojednostavljeno objašnjenje da svaka bolest nastaje zbog neizraženih emocija. Nauka ne potvrđuje da potiskivanje određenog osećanja neposredno izaziva konkretnu bolest. Poznato je, ipak, da dugotrajan psihološki stres može da utiče na brojne procese u organizmu.
Kada prirodna reakcija preraste u problem
U stresnoj situaciji telo se priprema da brzo odgovori na opasnost. Ubrzava se rad srca, mišići postaju napetiji, a oslobađaju se hormoni koji pomažu organizmu da se prilagodi trenutnom izazovu.
Takva reakcija može biti korisna kada kratko traje. Nakon što opasnost prođe, telo bi trebalo da se vrati u uobičajeno stanje.
Problem nastaje kada osećaj ugroženosti, pritiska ili zabrinutosti traje dugo. Američko psihološko udruženje upozorava da uporan stres može da utiče na kardiovaskularni, digestivni, nervni i mišićno-koštani sistem, kao i na kvalitet sna.
Kakvu ulogu ima kortizol
Kortizol se često naziva hormonom stresa, ali on sam po sebi nije štetan. Organizmu je potreban jer učestvuje u regulisanju metabolizma, krvnog pritiska, zapaljenskih procesa i imunskog odgovora.
Kod hroničnog stresa može doći do poremećaja njegovog normalnog lučenja i načina na koji telo reaguje na njega. Istraživanja ukazuju na to da dugotrajna izloženost stresu može da oslabi pojedine zaštitne odgovore organizma, ali i da podstakne produžene upalne procese. Reakcija nije ista kod svih ljudi i zavisi od trajanja stresa, zdravstvenog stanja, životnih navika i drugih okolnosti.
Zbog toga osobe koje su dugo pod pritiskom mogu da osećaju iscrpljenost, glavobolju, napetost u vratu i ramenima, probleme sa varenjem, promene apetita ili teškoće sa uspavljivanjem. Ovi simptomi, ipak, mogu imati i druge uzroke, pa ih ne treba automatski pripisivati stresu.
Zašto razgovor može da donese olakšanje
Izražavanje osećanja ne znači da osoba mora svima da govori o svojim problemima niti da reaguje u trenutku najveće ljutnje. Zdravije izražavanje podrazumeva da najpre prepoznamo šta osećamo, a zatim pronađemo bezbedan način da to saopštimo.
Razgovor sa bliskom osobom često pomaže da događaj sagledamo jasnije i da se više ne osećamo kao da teret nosimo sami. Nekome će više odgovarati razgovor sa članom porodice ili prijateljem, dok će drugima biti potrebna podrška psihologa ili psihoterapeuta.
Cilj nije da se neprijatne emocije potpuno uklone. Tuga, strah, ljutnja i razočaranje normalni su delovi života. Važno je da ih čovek prepozna i da one ne upravljaju njegovim ponašanjem duže nego što je potrebno.
Može li vođenje dnevnika da pomogne
Zapisivanje misli može biti jednostavan način da se uvede red u ono što osoba oseća. Nije potrebno voditi klasičan dnevnik niti paziti na stil i gramatiku. Dovoljno je nekoliko minuta zapisivati šta se dogodilo, koja je emocija bila najjača i šta je u tom trenutku bilo potrebno.
Istraživanja takozvanog ekspresivnog pisanja pokazuju da ova tehnika nekim ljudima može pomoći da obrade stresno iskustvo i smanje psihološko opterećenje. Rezultati, međutim, nisu jednaki kod svih, pa pisanje ne treba predstavljati kao terapiju koja sigurno deluje niti kao zamenu za stručnu pomoć.
Ukoliko zapisivanje teškog iskustva pojača uznemirenost, nesanicu ili neprijatna sećanja, bolje je prekinuti i razgovarati sa stručnim licem.
Kako sprečiti nagomilavanje napetosti
Stres nije moguće u potpunosti izbeći, ali je moguće prepoznati kada je preuzeo preveliki deo svakodnevice. Redovan san, fizička aktivnost, odmor bez telefona, vreme provedeno sa dragim ljudima i jasnije postavljanje granica mogu pomoći organizmu da se oporavi.
Koristan prvi korak može biti i jednostavno imenovanje osećanja: „Ljut sam“, „Uplašena sam“, „Ovo me je povredilo“ ili „Potrebna mi je pomoć“. Kada znamo šta osećamo, lakše možemo da odlučimo šta ćemo sa tim osećanjem uraditi.
Ukoliko napetost traje nedeljama, ometa san i svakodnevne obaveze, izaziva napade panike ili osećaj beznađa, potrebno je potražiti stručnu podršku. Razgovor sa psihologom ili lekarom nije znak slabosti, već način da se problem sagleda pre nego što postane još teži.
