Studentski pokret je za manje od dve godine prešao put koji je u političkom smislu izuzetno dug i pun kontradiktornosti. Od blokada fakulteta i zahteva za odgovornost zbog tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu, gde su kategorički odbijali raspisivanje izbora i učešće na istim, a onda se predomislili i tražili vanredne izbore, pa do formiranja grupe građana koja će se 25. oktobra boriti za poslaničke mandate.
Studentsku listu više dovoljno posmatrati samo kroz prizmu emocije i moralnog autoriteta koji su studenti izgradili tokom protesta. Oni su sada politički akter, bez obzira na početne motive, te moraju trpeti i odgovarati na ista pitanja koja postavljaju drugima.
Ako se od građana očekuje da kandidatima daju poverenje, zašto građani ne bi imali pravo da to poverenje formiraju na osnovu potpunih informacija pre samog čina glasanja?
Studentski pokret je nastao insistirajući na plenumu i izbegavanju hijerarhija. Ulaskom u institucionalnu politiku pokazuju svoju kontradiktornost i neodlučnost. Ali, moraće da pokažu kako se ti principi prevode u političku organizaciju. Ko donosi odluke? Ko bira kandidate? Ko ih kontroliše kada dobiju mandat? Kome odgovaraju poslanici? I šta se događa ukoliko se pojedini kandidat ili poslanik udalji od onoga što je obećano biračima? Zato što je Studentska lista nastala kao kritika postojećeg sistema, ona bi morala da bude podložna još strožoj kontroli javnosti.
Posebno problematičan je način na koji je studentska politika izgrađena, a to je oko smrti, govora mržnje i snažno polarizujuće retorike. Tragedija u Novom Sadu jeste događaj koji treba da ostane predmet istrage i odgovornosti. Politički pokret, u ovom slučaju studentski, koji svoju legitimaciju neprekidno crpi iz jedne tragedije, iskorišćava bol i pretvara je u trajni politički kapital.
Kada se društvo deli na dve krajnosti, kada se neistomišljenici predstavljaju kao moralno sumnjivi i bivaju svrgnuti do margine, granica između opravdane političke kritike i govora koji produbljuje mržnju postaje tanka. Smrt ne bi smela da bude politički argument, a patnja građana ne bi smela da postane valuta kojom se kupuje politička legitimnost.
Dodatni problem je i činjenica da se politička poruka za sada velikim delom gradi oko vrlo širokih moralnih kategorija, poput: pravde, slobode, solidarnosti i borbe protiv korupcije. Na prvom predizbornom skupu u Novom Sadu, održanom pre neki dan, čule su se i vrlo snažne poruke o odgovornosti vlasti i „korupciji koja ubija“, dok su organizatori najavili da lista ima program za „sve“ i da će „sve promeniti“. Šta sve? Izbori nisu referendum o tome da li je postojeći sistem dobar ili loš. Oni su izbor između konkretnih ljudi, politika i modela upravljanja.
Kakva je njihova ekonomska politika? Kakav je odnos prema zdravstvu i obrazovanju? Kakak je odnos prema Evropskoj uniji, Rusiji i Kini? Kakva je poreska politika? Šta sa javnim preduzećima, socijalnom politikom, lokalnom samoupravom, medijima? Koji su prioriteti, ciljevi, akcije i budžet za njihovo sprovođenje?
Ako odgovor na ta pitanja tek treba da bude ponuđen, onda se opravdano postavlja pitanje da li građani trenutno biraju program ili samo simbol nekakve promene. Sudeći po mnogim komentarima na mrežama – ovo drugo. Ljudi su spremni da iz ličnog nezadovoljstva i pobude glasaju za bilo koga. Ali, politička opcija koja računa na podršku građana mora jasno da pokaže da joj je cilj jačanje institucija i napredak Srbije, a ne produbljivanje podela koje bi zemlju oslabile i učinile zavisnom od tuđih interesa.
