Početkom četrnaestog veka, Sveta Gora je preživela jedan od najtežih perioda u svojoj viševekovnoj istoriji, kada su je pustošile plaćeničke trupe poznate kao Katalonska kompanija.
Pohod koji je doneo pustoš
Katalonski najamnici, koje je vizantijski car prvobitno angažovao za borbu protiv Turaka, ubrzo su se okrenuli protiv svojih poslodavaca zbog neisplaćenih dugova i političkih sukoba. U potrazi za plenom, usmerili su se ka bogatim svetogorskim manastirima, gde su između 1307. i 1309. godine vršili sistematska pljačkanja, paljenja i ubistva monaha. Mnoge svetinje su pretrpele ogromna razaranja, a manastir Hilandar je pod vođstvom igumana Danila uspeo da izdrži žestoke opsade i odbrani svoje zidine.
Kolektivna anatema i vekovna zabrana
Zbog nezapamćenih zverstava i skrnavljenja pravoslavnih svetinja, Sabor Svete Gore je izrekao najstrožu duhovnu kaznu – anatemu nad svim pripadnicima Katalonske kompanije i njihovim potomcima. Svi građani Katalonije proglašeni su nepoželjnim na Atosu, čime im je zvanično i praktično zabranjen stupanje na sveto tle. Zabrana se prenosila sa generacije na generaciju i poštovala se vekovima kao podsetnik na stradanja monaške zajednice.
Oproštaj nakon sedam vekova
Ova nesvakidašnja istorijska zabrana ostala je na snazi sve do kraja dvadesetog veka. Zvanično je ukinuta tek 1904. godine kada je delegacija katalonske vlade posetila Svetu Goru, izrazila duboko žaljenje za zlodela svojih predaka i finansijski pomogla obnovu oštećenih manastira, čime su konačno zalečene vekovne rane.
