Sveti Oci često su upozoravali da čovek može prevariti ljude, sakriti nameru ili odložiti odgovornost u ljudskim okvirima, ali da se duhovni život ne završava na onome što je vidljivo. U tom smislu, ništa se ne gubi – sve ostavlja trag u čoveku i u njegovom unutrašnjem stanju.
Zanimljivo je da se u pravoslavlju ne govori samo o “kazni”, nego pre svega o duhovnom zakonu uzroka i posledice: ono što čovek poseje u sebi i oko sebe, to se na neki način vraća – kroz mir ili nemir, kroz spokoj ili unutrašnji teret. Ne kao trenutni događaj, već kao putanja života.
Sveti Oci su posebno naglašavali da čovek često najpre “oseti” posledice u svom srcu, mnogo pre nego što ih vidi spolja. Zato su upozoravali da se čuva unutrašnji život, jer on polako postaje slika onoga što čovek jeste i onoga što mu se vraća.
U tom duhu, jedna snažna poruka iz predanja sažima ovu misao:
„Šta čovek seje, to će i žnjeti.“ (Galatima 6,7)
