Ljudsko oko može da razlikuje ogroman broj nijansi, ali ipak ne može da vidi sve boje koje postoje u prirodi. Razlog se krije u načinu na koji funkcioniše naš vid – svetlost ima mnogo različitih talasnih dužina, dok naše oko može da registruje samo određeni deo tog spektra.
Elektromagnetni spektar je mnogo širi od onoga što nazivamo vidljivom svetlošću. Ljudsko oko registruje približno talasne dužine od 380 do 700 nanometara. Sve izvan tog područja, poput infracrvenog i ultraljubičastog zračenja, za nas je nevidljivo.
To, međutim, ne znači da ultraljubičasto ili infracrveno zračenje „nema boju“. Boja je način na koji naš mozak tumači određene talasne dužine svetlosti. Zato životinje mogu da doživljavaju svet oko sebe drugačije od ljudi. Na primer, mnoge pčele mogu da vide ultraljubičaste obrasce na cvetovima koji su ljudskom oku potpuno nevidljivi.
Postoje i takozvane nemoguće ili nedostupne boje, odnosno kombinacije vizuelnih signala koje naš uobičajeni sistem vida ne može jednostavno da registruje kao posebnu boju. Način na koji doživljavamo boje zavisi od tri vrste čepića u mrežnjači, koji su najosetljiviji na različite delove vidljivog spektra.
