Gotovo dve godine nasilnih protesta u Srbiji, donele su otrežnjenje na političkoj sceni. Pokret koji je svoj imidž 20 meseci gradio na blokadama školskog sistema, nipodaštavanju političkih protivnika, blokiranju raskrsnica, te distanci prema partijama, liderima i klasičnoj političkoj reprezentaciji, sada je zakoračio u prostor izborne politike. Studentska lista, ali bez studenata, predala je kandidaturu za parlamentarne izbore zakazane za 25. oktobar, uz tvrdnje o sigurnoj pobedi i preuzimanju institucija. Time se nije promenila samo strategija pokreta, promenio se i jezik kojim on govori o sebi.
U novembru 2024. godine takozvani „studenti“ su isticali zahteve i odbijali ideju političke artikulacije. Danas veruju da nastupaju kao buduća politička snaga. Zato pitanje više nije samo kada je došlo do tog zaokreta, već i da li je on od početka bio planiran, pripreman, ali i kako je finansiran: da li je pokret najpre stvarao priču o sebi, da bi zatim u tu priču pokušao da uvede i političku realnost? I zašto ta namera, ukoliko je postojala, nije odmah bila jasno saopštena?
Ovde nam može pomoći pojam performativnosti. Najjednostavnije rečeno, performativni iskazi ne opisuju samo svet – oni pokušavaju da ga proizvedu. Reči nisu uvek samo komentar stvarnosti; ponekad su politički čin. Kada se određena poruka dovoljno dugo i uverljivo ponavlja, ona počinje da utiče na očekivanja ljudi, na njihovo ponašanje i na granice onoga što smatraju mogućim. Poruka „studenti pobeđuju“ zato nije tek optimistična parola, ona je pokušaj da se budućnost unapred predstavi kao već gotova činjenica. Rečenica ne čeka ishod izbora da bi dobila značenje: ona treba da mobiliše pristalice, ohrabri neodlučne i stvori utisak da je pobeda prirodan nastavak događaja.
Tu nastaje prvi paradoks. Pobeda još nije ostvarena, ali se njen jezik već koristi kao da jeste. Istovremeno, reč „studenti“ ne označava samo ljude koji studiraju. Ona postaje ime političkog subjekta — kolektiva koji se predstavlja kao glas građana i nosilac promene. Često ponavljanje da „studenti predstavljaju građane“, da „preuzimaju institucije“ ili da „pobeđuju“, ima za nameru kreiranje slike jedinstvenog i homogenog pokreta. Ali ostaje pitanje, koliko tu gradjana koji redovno studiraju ima, a koji je broj zabludelih, ili onih koji rušnje sistema vide kao način da dobro zarade.
Politička slika nije isto što i politički dokaz.
I pored velikog upliva stranih faktora, novca koji je i dokazano upumpan kroz rad nevladinog sektora, ostaje se bez odgovara na pitanje kako bi izgledalo upravljanje državom posle eventualne izborne pobede. Protest može veoma jasno da kaže protiv čega je. Onog trenutka kada poželi vlast, mora jednako jasno da kaže za šta je.
Tim pitanjem završava se komfor protestne politike. Nezadovoljstvo može da okupi veoma različite ljude, jer im dopušta da svoje razlike privremeno ostave po strani. Izborna lista to više ne može. Ona mora da ponudi stavove o ekonomiji, javnim finansijama, spoljnoj politici, zdravstvu, obrazovanju, bezbednosti, socijalnoj politici i načinu funkcionisanja institucija. Mora, pre svega, da kaže ko donosi odluke, po kojim merilima i pred kim za njih odgovara.
Činjenica da se na listi nalaze profesori i nastavnici stvara privid sigurnosti, jer se takvi ljudi smatraju “intelektualcima”. Ipak, stručnost, mada često relativna, sama po sebi nije politički program, kao što ni akademska titula nije garancija dobrog upravljanja. Upravo zato bi javnost trebalo da zna šta povezuje te ljude, osim protivljenja postojećoj vlasti: koje vrednosti dele, gde su njihove političke granice i šta bi uradili onda kada opšti poziv na promenu mora da se prevede u konkretnu, često nepopularnu odluku.
Najzanimljiviji proces koji sada gledamo jeste, prelazak iz performansa u instituciju. Protest po svojoj prirodi ima snažnu performativnu dimenziju: simbole, parole, okupljanja, blokade, rituale solidarnosti i osećaj zajedničkog identiteta. Izbori zahtevaju nešto drugo. Oni traže da se simbol pretvori u program, energija u organizaciju, kolektivni identitet u individualnu odgovornost, a obećanje promene u odluke čije posledice neko mora da potpiše.
Politička fikcija može biti korisna: ona ljudima omogućava da poveruju da je drugačiji poredak moguć. Problem nastaje kada se politička fikcija nudi umesto plana, a insistiranje na moralnoj nadmoći servira umesto kompetencije. Između rečenice „promenićemo sistem“ i stvarne promene sistema stoji čitava arhitektura zakona, budžeta, kadrova, pregovora, kompromisa i odgovornosti. Nijedna viralna parola ne može da preskoči taj put.
Zato danas nije najvažnije pitanje da li takozvani „studenti“ imaju potencijal za pobedu, već šta bi tačno podrazumevali pod pobedom. Da li je to osvajanje vlasti, ulazak u parlament, promena političke kulture ili očuvanje protestne energije? Bez jasnog odgovora, gotovo svaki rezultat može biti proglašen potvrdom iste priče: ako osvoje vlast – pobedili su; ako dobiju veći broj glasova – dobili su mandat; ako ne uspeju – mogu da tvrde da borba tek počinje, ili da su pobedili ali su pokradeni.
A upravo je sposobnost da se unapred objasni šta se računa kao uspeh, a šta kao neuspeh, prvi test političke odgovornosti. Demokratija ne počinje onda kada neko kaže da govori u ime građana. Ona počinje onda kada građani mogu da vide program, procene ljude, postave pitanja i političku poruku uporede sa njenim posledicama. Performativnost može da stvori politički subjekt, pokrene masu i otvori prostor za promenu. Ali ne može sama da upravlja državom. Reči mogu da oblikuju stvarnost – sve dok ne dođe trenutak kada stvarnost zatraži račune.
Život nas uči da je na kraju jedino važno šta je obećano, a koliko je toga ispunjeno, kakav ugled Srbija uživa u svetu, ali i kakve su prilike na terenu-kolika je stopa nezaposlenosti, da li ima ulaganja u privredu, ali i socijalnih davanja. Rastu li plate i penzije, ili standard pada rapidno, kao pre dve decenije. Politička volja uvek pokaze jednostavan recept. Većinski, narod bira da bude poštovan, siguran i kada svoj glas opredeli nekoj političkoj opciji, da time učini izvesnom i stabilizuje svoju budućnost.
