Na saću sve izgleda kao kratko njihanje i nekoliko krugova, ali iza tih pokreta krije se veoma precizna poruka. Ovakav način komunikacije poznat je kao ples njihanja, a pčelama omogućava da jedna drugoj prenesu informacije o mestu na kojem su pronašle dobar izvor hrane.
Naučnici ovaj fenomen proučavaju decenijama, a eksperimenti su pokazali da druge pčele zaista koriste informacije koje dobiju tokom plesa.
Kada se pčela radilica vrati u košnicu nakon što je pronašla nektar ili polen, može da počne karakteristično da se kreće po saću. Ide kratko pravo dok njiše zadnji deo tela, zatim napravi luk, vrati se i ponovi pokret.
Upravo taj deo plesa drugim pčelama govori u kom pravcu treba da krenu.
Pčele pritom koriste položaj Sunca kao svojevrsni orijentir. Ako se pčela tokom plesa kreće pravo nagore po saću, to približno znači da hranu treba tražiti u pravcu Sunca. Ako se kreće pod određenim uglom ulevo ili udesno, i pravac leta treba prilagoditi tom uglu.
Ples prenosi i još jednu važnu informaciju, koliko je izvor hrane udaljen od košnice. Što deo plesa tokom kojeg pčela njiše telo traje duže, mesto do kojeg treba stići uglavnom je dalje.
Pčele, naravno, ne računaju metre ili kilometre. Tokom leta procenjuju udaljenost između ostalog i prema tome koliko brzo se menja slika pred njihovim očima dok prolaze kroz prostor.
Da ovo nije samo pretpostavka pokazali su i eksperimenti u kojima su naučnici pratili pojedinačne pčele pomoću radara. Nakon što bi u košnici pratile ples druge pčele, one bi krenule upravo u smeru koji im je tim plesom „pokazan“.
Posebno zanimljivo otkriće stiglo je 2023. godine. Istraživači su posmatrali mlade pčele koje ranije nisu imale priliku da gledaju iskusnije pčele dok izvode ples.
Njihovi prvi pokušaji bili su manje precizni, posebno kada je trebalo pokazati pravac. Pčele koje su prethodno posmatrale starije i iskusnije članove košnice bile su uspešnije.
To je pokazalo da pčele deo sposobnosti za ovakvu komunikaciju imaju urođen, ali da iskustvo i posmatranje drugih pomažu da ples postane precizniji.
Jedan od naučnika koji je najviše doprineo razumevanju ovog ponašanja bio je austrijski zoolog Karl fon Friš. Njegova istraživanja „jezika pčela“ bila su deo rada za koji je 1973. godine dobio Nobelovu nagradu zajedno sa Konradom Lorencom i Nikom Tinbergenom.
Zato nekoliko naizgled jednostavnih pokreta na saću ima mnogo veći značaj nego što se na prvi pogled čini. Jedna pčela može da pronađe dobro mesto sa hranom, a zatim ostalima prenese dovoljno informacija da znaju u kom pravcu treba da krenu.
