U Zaječaru i danas postoje ljudi kojima zanat nije samo način da zarade za život, već uspomena na jedno vreme, porodičnu tradiciju i godine provedene uz kožu, konac i alat. Jedan od njih je Jova, opančar i obućar, koji je još kao dečak odlučio da će jednog dana praviti obuću sopstvenim rukama. Njegova priča počinje iz siromašnog detinjstva.
„Mi smo kao deca nosili svinjske opanke. Gazde su imale pletene, jake, goveđe opanke, a mi sirotinja svinjske. Loptu smo igrali bosi“, priseća se Jova. Upravo iz tog detinjstva rodila se i njegova odluka: „Rekao sam da ću kad porastem da pravim opanke i da me niko ne naziva sirotinjom.“
Tako je počeo da uči opančarski zanat. Prošao je put od šegrta do kalfe, a uz zanat je morao da završi i školovanje. Njegova majka, međutim, još tada je slutila da će se svet promeniti. „Kad sam učio opančarski zanat, majka mi je rekla da će doći vreme kad će se nositi cipele, a ne opanke. I tako je i bilo“, kaže Jova.
Sa 20 godina otišao je u vojsku, a po povratku se ponovo vratio svom zanatu. Vremenom je opančarstvo postalo deo njegovog identiteta, ali je svoje znanje proširio i na obućarstvo. Danas je kvalifikovani opančar i obućar, čovek koji je kroz sopstveni život video kako se menja način oblačenja, proizvodnja obuće i čitav odnos prema starim zanatima. Jova danas ima 88 godina.
Opanci su i deo folklora, tradicije i kulturnog nasleđa, ali iza svakog ručno izrađenog para stoji mnogo više od gotovog proizvoda. Tu su godine učenja, poznavanje kože, osećaj za materijal i veština koja se ne može naučiti preko noći. Jovina priča je priča o generaciji majstora koja je gledala kako nestaje svet u kojem se gotovo sve pravilo ručno, ali je odlučila da svoje znanje ipak ne prepusti zaboravu.
