Geografski položaj i klimatske specifičnosti Venecuele čine ovu zemlju izuzetno podložnom prirodnim katastrofama, prvenstveno masivnim klizištima usled obilnih tropskih kiša i seizmičkim aktivnostima. U trenucima kada se objekti uruše, a tone zemlje i betona prekriju naselja, savremena tehnologija poput dronova i termovizijskih kamera često zakaže. Tada na scenu stupaju spasilački psi, čija je uloga u lociranju preživelih nezamenljiva.
Tehnologija njuha: Kako pas „vidi“ kroz blato i beton
Glavna prednost pasa u odnosu na bilo koji ljudski aparat jeste njihov njuh, koji je i do pedeset puta razvijeniji od čovekovog. Dok se ljudske spasilačke ekipe oslanjaju na vid i sluh, pas mapira teren putem mirisa.
-
Detekcija živog njuha: Psi spasioci su obučeni da ignorišu mirise preminulih osoba, odeće ili hrane, i da se fokusiraju isključivo na miris živog ljudskog tela (poput znoja, daha i hormona stresa).
-
Agilnost na terenu: Zbog svoje težine i anatomije, psi mogu da se kreću preko nestabilnih ruševina i kroz uske procepe koji su nepristupačni i opasni za ljudske spasioce.
-
Jasno signaliziranje: Kada pas locira izvor mirisa pod zemljom ili ruševinama, on ostaje na tom mestu i počinje uporno da laje ili kopa, dajući spasiocima tačne koordinate za iskopavanje.
Jedan dobro obučen pas tragač može za samo dvadeset minuta da pretraži površinu koju bi ljudski tim pretraživao satima, što je često granica između života i smrti za zatrpane građane.
Od igre do spasavanja života: Kako izgleda proces obuke
Postati pas spasilac u civilnoj zašttiti zahteva dugotrajan i rigorozan rad koji počinje još u ranom štenećem dobu. Za ove misije najčešće se biraju rase poput belgijskih i nemačkih ovčara, kao i labrador retrivera, zbog njihove inteligencije, fokusa i urođenog nagona za potragom.
Proces obuke se odvija kroz nekoliko ključnih faza:
-
Selekcija zasnovana na igri: Osnova celog treninga je igra. Biraju se štenci koji pokazuju izuzetnu želju za donošenjem loptice ili igračke, jer pas spasavanje ne doživljava kao rad, već kao igru skrivalica u kojoj je nagrada njegova omiljena igračka.
-
Socijalizacija i desenzitizacija: Psi se odmalena izlažu ekstremnoj buci, sirenama, dimu, helikopterima i prisustvu velikog broja nepoznatih ljudi, kako tokom stvarne katastrofe ne bi doživeli stres koji bi ih omeo u radu.
-
Učenje specifičnog mirisa: Kroz sistem nagrađivanja, pas uči da poveže pronalaženje skrivene osobe sa dobijanjem hrane ili igračke. Vremenom se težina zadataka povećava, pa se „markeri“ (ljudi koji glume žrtve) skrivaju duboko pod zemlju ili u simulirane ruševine.
Obuka traje u proseku dve godine, nakon čega pas dobija sertifikat i postaje punopravni član spasilačkog tima, spreman da u svakom trenutku krene u akciju i pruži šansu za život onima koji su ostali zarobljeni pod ruševinama.
