Šetanje se vratilo na velika vrata. Sve više ljudi koristi merače koraka, odlazi na hajking i treking ture, a dnevni broj pređenih koraka postao je važan deo gotovo svakog plana za mršavljenje. Cilj od čuvenih 10.000 koraka danas se smatra simbolom zdravog načina života, iako njegovo poreklo nije medicinsko, već marketinško.
Naime, brojka od 10.000 koraka potiče iz japanske kampanje iz 1964. godine, tokom Olimpijskih igara u Tokiju, kada je jedna kompanija predstavila pedometar nazvan „Manpo-kei“, odnosno „merač za 10.000 koraka“. Taj broj odabran je jer je zaokružen i lako pamtljiv, ali i zato što japanski znak za broj 10.000 podseća na osobu u hodu.
Ipak, najnovija međunarodna istraživanja pokazuju da za očuvanje zdravlja i održavanje telesne težine nije nužno dostići upravo tu brojku. Prema poslednjoj studiji Evropskog udruženja za proučavanje gojaznosti, oko 8.500 koraka dnevno dovoljno je da se održi postignuta telesna težina nakon sprovedenog režima ishrane.
Autori istraživanja ukazuju da se velika većina ljudi, nakon što izgubi višak kilograma, suočava sa vraćanjem dela ili celokupne težine u periodu od tri do pet godina. Upravo zato održavanje rezultata predstavlja jedan od najvećih izazova u borbi protiv gojaznosti.
Istraživači su zaključili da su ispitanici koji su tokom i nakon dijete održavali ritam od približno 8.500 koraka dnevno bili znatno uspešniji u sprečavanju ponovnog gojenja i izbegavanju česte frustracije vraćanja kilograma.
Prekomerna telesna težina danas se smatra jednim od najvećih zdravstvenih izazova savremenog doba. Gojaznost je hronična bolest i ozbiljan faktor rizika za razvoj brojnih drugih oboljenja. Svetska zdravstvena organizacija postavila je cilj da se do 2025. godine zaustavi rast gojaznosti kod odraslih, ali nijedna zemlja do sada nije uspela da ga ispuni. Od sedamdesetih godina prošlog veka stopa gojaznosti porasla je za čak 138 odsto.
Novi ciljevi iz Akcionog plana za nezarazne bolesti usmereni su na smanjenje prosečnog indeksa telesne mase, ali i na sprečavanje gojaznosti kod dece i mladih, što se danas smatra jednim od ključnih prioriteta javnog zdravlja.
