U jednom trenutku, međutim, takvo razmišljanje više ne donosi sigurnost. Samo nas drži u stalnoj pripravnosti. Tu puštanje dobija sasvim drugo značenje. Nije reč o tome da odustanemo ili prepustimo stvari slučaju, već da prestanemo da trošimo energiju na ono na šta nemamo stvaran uticaj.
Carl Gustav Jung se kroz svoj rad često vraćao upravo unutrašnjim konfliktima, nesvesnim obrascima i delovima ličnosti koje čovek teško prihvata. Iz te perspektive, promena ne počinje onda kada uspemo sve da kontrolišemo, već kada počnemo jasnije da razlikujemo ono što jeste u našim rukama od onoga što nije.
Zašto nam je nekad teško da pustimo stvari?
Svi volimo da znamo na čemu smo. Lakše nam je kada imamo plan i kada bar otprilike znamo šta možemo da očekujemo. Ali život često napravi svoje, bez obzira na to koliko smo nešto unapred isplanirali.
Dešava se da posle nekog razgovora satima razmišljamo šta smo mogli drugačije da kažemo, da unapred brinemo kako će se neka situacija završiti ili da pokušavamo da predvidimo kako će se neko drugi ponašati. A na kraju shvatimo da smo se najviše umorili upravo oko stvari koje nisu bile do nas.
Možemo da napravimo plan i damo sve od sebe, ali ne možemo da kontrolišemo svaki ishod. Nekada stvari jednostavno odu drugim putem. I baš tada je najteže prihvatiti da nije sve moralo da ispadne onako kako smo zamislili.
Puštanje nije isto što i odustajanje
Kad kažemo da nešto treba pustiti, to ne znači da treba dići ruke i praviti se da nam nije važno. Više znači da uradimo koliko možemo, a onda prestanemo da vrtimo istu stvar u glavi.
Recimo, možemo dobro da se pripremimo za razgovor za posao, ali ne možemo da odlučimo ko će biti izabran. Možemo nekome iskreno da kažemo šta mislimo i osećamo, ali ne možemo da biramo kako će ta osoba to primiti.
Upravo tu se često najviše trošimo – pokušavajući da utičemo na deo priče koji zapravo nije naš.
Kada prestanemo da vrtimo iste scenarije
Mnogo energije ode na razmišljanje unapred. Šta ako se desi ovo, šta ako neko kaže ono, šta ako stvari ne ispadnu kako smo zamislili.
A često se na kraju ne dogodi ni pola onoga oko čega smo brinuli.
Kada prestanemo da unapred rešavamo situacije koje se još nisu ni dogodile, ostaje više prostora da se bavimo onim što je stvarno pred nama.
Jung je dosta pisao o tome da čovek ne treba da beži od delova sebe koji mu se ne dopadaju. Strah, ljutnja, nesigurnost i slabosti nisu baš stvari kojima volimo da se bavimo, ali guranje pod tepih obično ih ne ukloni.
Nekad je dovoljno da sebi priznamo da nam nešto smeta, da nas plaši ili da ne znamo kako će se završiti. Ne mora svaki osećaj odmah da se popravi i ne mora svaka situacija odmah da dobije rešenje.
Ne mora sve da se reši odmah
Navikli smo da skoro sve dobijamo odmah. Poruka stiže za nekoliko sekundi, odgovor tražimo na internetu, planove pravimo unapred.
Ali život baš i ne funkcioniše tako. Za neke odluke treba vreme. Neki odnosi postanu jasniji tek kada prođe određeni period. A neke stvari razumemo tek mnogo kasnije, kada ih pogledamo sa distance.
Zato puštanje ne mora da bude nikakva velika životna mudrost. Ponekad samo znači da kažemo sebi: uradio sam šta sam mogao, a za ostalo ću videti kada dođe vreme.
