Kada danas čitamo drevne mitove, često se pitamo da li su se događaji opisani u njima zaista dogodili. Da li su postojali junaci koji su silazili u podzemni svet, borili se sa čudovištima i preživeli velike potopu?
Međutim, mitovi nisu nastali kao istorijski izveštaji. Njihova uloga nije bila da zabeleže jedan događaj, određeno vreme ili konkretne ljude, već da govore o iskustvima koja se ponavljaju kroz različite kulture i generacije.
Zato njihova vrednost nije samo u pitanju da li se nešto zaista dogodilo, već i da li se isto iskustvo i danas ponavlja u čoveku.
Činjenična i psihološka istina
Činjenična istina govori šta se dogodilo, kome i kada. Mit, s druge strane, pokušava da prenese psihološko značenje događaja i ono što čovek oseća dok prolazi kroz velike životne promene.
Mitolog Džozef Kembel proučavao je način na koji mitovi predstavljaju univerzalna ljudska iskustva. Odvajanje od detinjstva, suočavanje sa strahovima, gubitak poznatog sveta i pronalaženje novog identiteta ne pripadaju samo jednom vremenu ili narodu.
Okolnosti, junaci i simboli mogu da se menjaju, ali osnovna iskustva ostaju slična. Upravo zato mit može da sačuva svoju istinu i kada ga ne čitamo doslovno.
Putovanje junaka ponavlja se u različitim kulturama
Kembel je, upoređujući mitove iz različitih delova sveta, uočio sličnu strukturu poznatu kao putovanje junaka.
Priča najčešće počinje pozivom da junak napusti poznati svet. Zatim sledi odlazak, suočavanje sa iskušenjima i promena kroz koju prolazi. Na kraju se vraća sa novim znanjem ili iskustvom koje može da podeli sa svojom zajednicom.
Taj tok može se svesti na četiri dela: poziv, odlazak, iskušenje i povratak.
Sličan obrazac pojavljuje se u sumerskim epovima, pričama severnoameričkih starosedelaca i narodnim predanjima širom sveta. Junaci i opasnosti nisu isti, ali se suština ponavlja – čovek napušta poznato, prolazi kroz težak period i vraća se promenjen.
Činjenica opisuje događaj, a mit njegovo značenje
Istorijski zapis može da sačuva podatak da se dogodio rat, poplava ili smrt. Ipak, činjenice ne mogu uvek da opišu kako izgleda izgubiti sve, suočiti se sa strahom i posle velike tuge ponovo pronaći snagu za život.
Mitovi zato nisu bili neuspešan pokušaj drevnih ljudi da objasne svet na način na koji to danas čini nauka. Njihova svrha bila je drugačija – da prenesu unutrašnje iskustvo čoveka, ono što se oseća, ali se teško može izmeriti.
Potop u mitu ne mora da predstavlja samo vodu koja je prekrila zemlju. On može da simbolizuje trenutak u kojem se čovekov dotadašnji svet ruši. Čudovište ne mora da bude stvarno biće, već slika straha sa kojim se mora suočiti.
Mit povezuje prošlost i sadašnjost
Istoričar religije Mirča Elijade ukazivao je na to da drevni ljudi ponavljanje mita nisu doživljavali samo kao prisećanje na prošlost.
Kada bi priču ponovo ispričali ili prikazali kroz obred, verovali su da se simbolično vraćaju u prvobitni, sveti trenutak u kojem se događaj ponovo odvija.
Istorijska činjenica ostaje vezana za svoje vreme i sa godinama postaje sve udaljenija. Mit ostaje blizak jer ne govori samo o jednom trenutku, već o obrascu koji se stalno ponavlja.
Jungovi arhetipovi
Karl Gustav Jung smatrao je da mitovi izviru iz dubljih obrazaca zajedničkih ljudskoj psihi.
Govorio je o arhetipovima – prepoznatljivim likovima i simbolima koji se pojavljuju u različitim kulturama. Među njima su junak, mudri starac, senka i velika majka.
Njihove različite verzije mogu se pronaći u pričama naroda širom sveta. Zbog toga nas može dirnuti i mit iz kulture koja nam je potpuno nepoznata. Priča možda ne opisuje naš život doslovno, ali u njenim junacima, strahovima i sukobima prepoznajemo nešto što postoji i u nama.
Da li je savremeni čovek prerastao mitove?
Savremeno društvo često posmatra mitove kao zastarele priče ili ostatke drevnih verovanja. Ipak, odbacivanjem njihovog psihološkog značenja možda smo izgubili simboličnu mapu koja je nekada pomagala ljudima da razumeju velike životne prelaze.
Statistika može da pokaže koliko se ljudi suočava sa gubitkom, odrastanjem, smrću ili velikim promenama. Ne može, međutim, uvek da objasni kako kroz takvo iskustvo proći i kako posle rušenja poznatog sveta postati neko novi.
Mitovi su prenosili poruku da je težak put moguće preživeti i da su njime pre nas prolazili i drugi.
Prema tom viđenju, čovečanstvo nije preraslo mitove. Samo je prestalo da ih sluša, a nije pronašlo potpunu zamenu za ono što su nekada pružali.
Kada mit posmatramo samo kroz pitanje
Često se postavlja pitanje, da li su opisani događaji doslovno istiniti, on može da deluje kao neobična i neverovatna priča.
Drugačije značenje dobija kada se zapitamo šta govori o strahu, gubitku, hrabrosti i promeni.
Tada pitanje više nije samo: „Da li se ovo dogodilo?“
Važnije postaje: „Da li se ovo i dalje događa u čoveku?“
Potop, podzemni svet, čudovište i povratak ne moraju biti samo priče o spoljašnjem svetu. Oni mogu predstavljati unutrašnja iskustva koja su drevni ljudi pokušavali da sačuvaju kroz snažne i lako pamtljive simbole.
Zato mitovi nisu važni samo zbog onoga što govore o prošlosti. Njihova snaga je u tome što u starim pričama i danas možemo da prepoznamo sopstvene strahove, borbe i promene.
