Sistem pod lupom: Blagostanje bez prepreka
Zagovornici trenutne metodologije ističu sistem socijalnog blagostanja kao ključni generator „sreće“. Na papiru, model deluje idealno: besplatno obrazovanje od predškolskog uzrasta do univerziteta, visok bruto domaći proizvod (BDP), dug prosečni životni vek, sistemska podrška nezaposlenima i kulturološka povezanost sa prirodom.
U ovom kontekstu, Finska zauzima posebno mesto u istoriji društvene emancipacije. Zanimljivo je, naime, da je Finska bila prva država u Evropi koja je ženama dala pravo glasa i pravo da budu birane, i to još 1906. godine, dok se formalno nalazila pod upravom Ruske imperije. Taj rani impuls ka socijalnoj pravdi i ravnopravnosti utkan je u temelje onoga što danas smatramo nordijskim modelom.
Međutim, jedna od najhvaljenijih stavki ovog modela jeste navodno odsustvo korupcije. U sferi visoke i svetske politike, korupcija je izuzetno suptilan, perfidan pojam koji se lako maskira kroz zakonske okvire, lobiranja i institucionalne mehanizme. Moglo bi se reći da čitava Evropa pati od ove sofisticirane forme korupcije, gde se lični i korporativni interesi pretaču u politiku daleko od očiju javnosti, čineći privid „čistih vlada“ samo dobro upakovanim narativom. Dakle, sve vreme se zapravo govori o blagostanju i materijalnoj sigurnosti, što jesu koncepti bliski sreći, ali nisu sreća per se.
Ekonomska matematika nasuprot kulturološkom stoicizmu
Kada se analiza izmesti iz ekonomskih kabineta na ulice evropskog severa, stvar postaje znatno složenija i teže se posložava u krute kategorije ekonomskih fenomena. Mnogi Finci će vam i sami otvoreno priznati da sebe ne smatraju srećnim narodom. Neretko svedoče o visokom stepenu individualizacije, nedostatku empatije u svakodnevnim interakcijama i odsustvu kulture zajedništva, što se preslikava čak i kroz pritužbe građana na hladnoću i distanciranost medicinskog osoblja.
Naravno, indeks sreće ne pretenduje da prikaže kompletnu utopiju od države – i tamo uvek ima prostora za nedostatke i popravke – ali moramo se držati suštinskog pitanja: šta zapravo znači biti srećan?
Sreća i zadovoljstvo nisu sinonimi, iako ih savremena statistika često izjednačava. Kako se često primećuje u javnim diskusijama i sociološkim osvrtima, Finci su zapravo majstori stoicizma. Oni poseduju specifičnu kulturnu matricu prihvatanja stvari onakvim kakve jesu. Ipak, taj stoicizam postaje sve teži za održavanje. Kriza koja je rasprostranjena po tlu Evropske unije ne zaobilazi ni Finsku, gde se sve glasnije čuju žalbe na nestabilno tržište rada, stagnirajuće plate uz rastuću inflaciju i stroge mere štednje.
Pored toga, kulturološki kod severa nalaže da je raskošno pokazivanje emocija društveno neprihvatljivo, gotovo sramotno. Ova panorama razlika u poimanju i ispoljavanju unutrašnjeg života u potpunosti relativizuje globalne indekse. Jer, ako uspeh merimo odsustvom patnje, a ne prisustvom vitalnosti, onda sever pobeđuje. Ali ta razlika sugeriše da bi na nekim južnijim podnebljima, gde se emocije mere drugačijim aršinom, ovaj indeks sa punim pravom mogao biti mnogo viši.
Mediteranski argument: Život u punom koloru
Na suprotnom polu evropskog senzibiliteta nalaze se Španci – dugovečni, glasni i neopozivo puni života. Ako posmatramo faktore van ekonomskih tabela, Španija nudi snažan argument za redefinisanje samog koncepta indeksa sreće.
Mediteranska ishrana, sijesta, muzika i klima stoje u potpunom kontrastu spram finske nešto hladne svakodnevice. Ono što Špance izdvaja jeste duboko ukorenjena tradicija zajedništva, gde porodica – čak i ona šira – kao i višegodišnja, neraskidiva prijateljstva stoje kao stub egzistencije.
Iako su faktori koje indeks sreće uzima u obzir ekonomski povoljniji za sever, možda bi upravo Špance trebalo uzeti kao neku vrstu repera. To su ljudi koji su u daleko većem kontaktu sa svojim emocijama, životniji su, poletniji i poseduju ono bazično, ljudsko osećanje za smisao, koje se rađa isključivo kroz jaku vezu između ljudi. Možda je to najbolji argument za promenu imena samog izveštaja, koji čini se da pre meri zadovoljstvo, zadovoljenost potreba, negoli sreću.
Geografija duše: Gde je tu Srbija?
Prema poslednjim merenjima, Srbija se pozicionirala na visokom 30. mestu globalno, dok u kategoriji mladih ispod 30 godina zauzima impresivno 3. mesto na svetu. Ovaj višegodišnji napredak na listi otvara prostor za preispitivanje našeg specifičnog mentaliteta i kulture.
Naša sredina, slično mediteranskoj, izuzetno vrednuje značaj zajedništva, porodice, vere i zajedničkog obeležavanja praznika. Iako nas je period pandemije privremeno pogodio talasom usamljenosti i izolovanosti (što se odrazilo i na privremeni pad odlaska na slave), naše društvo se ubrzano izvlači iz te krize. Podsećamo se svojih sržnih vrednosti koje se ostvaruju isključivo kroz bliskost sa drugima.
Kontinentalna umerena klima, urođena kreativnost, inklinacija prema muzici, veselju i stvaranju, razvijeno nepce i svojevrsna žeđ i glad za životom – sve je to deo naše potrage za smislom. Čoveka srećnim ne čine samo administrativno ispostavljeni uslovi za život bez prepreka, niti život bez izazova i podsticaja na borbenost. Možda se naša stvarna sreća ogleda u tome kakvi smo kada smo zajedno u nedaći, kada nismo utuljeni preteranim blagostanjem koje čoveka neretko obeshrabruje da život shvati i doživi u svoj njegovoj složenosti.
Sreća i zadovoljstvo nisu sinonimni pojmovi
Na kraju, ostaje ključno pitanje: da li su narodi bez visokog indeksa sreće na stranim listama – nužno nesrećni?
Sreća je prvenstveno filozofski pojam, dok je zadovoljstvo ekonomski dat podatak. Iako su oba stanja visoko subjektivna, apsolutno zadovoljenje svih materijalnih potreba vrlo često se, paradoksalno, dovodi u vezu sa letargijom i egzistencijalnom izgubljenošću u svetu koji se, u geopolitičkom smislu, ionako priprema za nove velike izazove. Preterano blagostanje ponekad amortizuje čovekovu sposobnost da doživi život u svim njegovim nijansama. Stvarna sreća se možda krije upravo u toj dinamici – u borbi, stvaralačkom prkosu i toploj, bučnoj blizini drugog ljudskog bića, daleko od sterilnih statističkih proseka.
